NAJBOLJI ARBITAR SVIH VREMENA – Milan Ž. Valčić!

0
499

Vlasotince se može pohvaliti velikim brojem uspešnih ljudi koji su dostigli maksimume u svojim profesijama, a uvek sa ponosom isticali svoje vlasotinačko poreklo. Jedan od takvih je i Milan Ž. Valčić, poznat kao Valča, sportski radnik, rukometni trener, međunarodni rukometni sudija i dugogodišnji generalni sekretar Rukometnog saveza Jugoslavije.

Rođen je 1935. godine u porodici Živojina i Bosanke Valčić, a unuk je poznatog vlasotinačkog bankara, rentijera, proizvođača vina i rakije i učesnika oba balkanska i Prvog svetskog rata, Milana T. Valčića.

Sa detaljima iz života čuvenog sportskog radnika upoznala nas je njegova ćerka Aleksandra Valčić Mećava.

  • Deda Milan je osuđen kao „narodni neprijatelj“ i porodici je konfiskovana celokupna imovina. Izbačeni su iz velelepne kuće u centru Vlasotinca koju su deda Milan i otac Živojin podigli 30-ih godina 20. veka, a u kojoj je rođen i Milan Ž. Valčić, kao i njegov četiri godine mlađi brat Jovan. Po izbacivanju preselili su se u Beograd, započinje priču Aleksandra.

Još u osnovnoj školi Valča se pokazao kao dobar sportista. Završio je Drugu mušku gimnaziju, a zatim i Fakultet za fizičku kulturu. Iza njega je ostalo nekoliko burnih životnih epizoda. Jedan život je proveo kao igrač, drugi kao trener, treći kao sudija, četvrti kao visoki funkcioner i najzad peti kao porodičan čovek.

Na poleđini jedne neobične fotografije koja prikazuje portret toreadora, doslovce piše:

  • Ovo je Valča, čuveni rukometni torero sa zlatnom pištaljkom.

Na slici je originalni lik Milana Valčića, legendarnog arbitra čiji životopis zaslužuje roman. Ali ništa u njegovom životu nije bilo slučajno, niti je bilo uzalud. Gotovo sve što je naumio i zamislio on je to, pre ili kasnije, i ostvario.

Ušao je u rukomet koji mu je bio i strast, potreba, opsesija i porok, ukratko – čitav život.

  • Svoju burnu i nesvakidašnju karijeru započeo je kao igrač beogradskog Železničara (veliki rukomet) za koji je nastupao od 1950. do 1962. godine. Zbog povrede ramena karijeru je nastavio kao trener istog kluba (1965-1969) sa kojim je dva puta bio finalista Kupa Jugoslavije. Manje je poznato da je Milan zvani Valča kao trener železničke reprezentacije Jugoslavije našem rukometu doneo prvu medalju na međunarodnom takmičenju. Bilo je to na Svetskom prvenstvu železničara u poljskom gradu Olščinju 1966. godine, kada su naši rukometaši osvojili zlatnu medalju. Na svom životom putu, zahvaljujući zviždaljki koja mu je bila i majka i maćeha, doživeo je mnoge počasti. Imao je tu privilegiju da krstari Zemljinom kuglom i vidi bezmalo sve delove sveta, nastavlja ćerka slavnog rukometaša.

Bio je najuspešniji arbitar svih vremena. Minhen 1972, Montreal 1976, Moskva 1980. i Los Anđeles 1984. godine, ili drugim rečima delio je pravdu na četiri Olimpijade – što je bilans koji nema nijedan arbitar na svetu.

Isto toliko puta delio je pravdu i na svetskim šampionatima: rukometašima 1970. u Francuskoj, 1974. u DR Nemačkoj i 1978. u Danskoj, a rukometašicama 1975. godine u Sovjetskom savezu. Pored toga vodio je dva svetska prvenstva B grupe (1981. u Danskoj – za žene, i 1983. u Holandiji – za muškarce), kao i dva juniorska prvenstva sveta (1977. u Rumuniji – gde je sudio polufinale juniorki i 1985. u Italiji – gde je sudio finale juniora SSSR-Švedska). Tu su i dva studentska svetska prvenstva, veliki broj utakmica u kvalifikacijama za svetske šampionate i Olimpijske igre.

U evropskim takmičenjima sudio je veliki broj utakmica, i to 3 finala Kupa šampiona, 3 finala Kupa kupova Evrope i jedno finale Kupa IHF-a. Na međunarodnoj sceni vodio je 1926 utakmica, a od toga 213 internacionalnih (samo A selekcije) – po čemu je svojevrstan rekorder. Treba li napomenuti da je „svirao“ na svim poznatim svetskim turnirima – Trofej Karpata, Kup Baltika, Balaton kup, TV turnir šampiona u Doboju i mnogim drugim. Prvu utakmicu sudio je 1967. u Beogradu, a poslednju tačno dve decenije posle u Nagoji, Japan.

Kao vrsan arbitar, temperamentan, osoben, britak, kuražan, taktičan i autoritativan uživao je najveći mogući renome u svetu rukometa. Legendarni Danac Džek Rodil (koji je sudio finale u Minhenu 1972) govorio je o Valči s najvećim uvažavanjem:

  • Bio je kultni arbitar sa izuzetnom kulturom suđenja. Imao je jednu urođenu manu – da najbolje sudi kada mu je najviše „gorelo pod nogama”.

Aleksandra nastavlja:

  • Kada je bilo najteže? Možda u dalekom Brazavilu, glavnom gradu Konga, gde su sudili kvalifikacije rukometašica za Olimpijske igre u Moskvi. Turnir je imao političku pozadinu, jer su učestvovale selekcije Konga i Južne Koreje, čije zemlje u to vreme nisu imale diplomatske odnose, pa je njihov dvoboj prevazišao okvire sportskog rivalstva. Domaćini su sve sudije i delegate držali kao zatočenike. Imali su vozača i kola na raspolaganju, i policajca u pratnji. Bila im je zabranjena šetnja bez pratnje. Revanš utakmica bila je na fudbalskom stadionu, pred 30 hiljada ljudi. Od sudija se očekivalo da montiraju rezultat, da domaćin pobedi, pa makar i silom to iznudili. Gledaoci su preko ograde, u grozdovima, padali na atletsku stazu. Oko celog terena, na svaka 2 metra, bili su gardisti naoružani automatskim puškama na gotov. Utakmica je završena porazom domaćih rukometašica, a kako su utakmicu priveli kraju u tim uslovima i otišli, nikada im nije bilo jasno.

Nemačko čudo otkriveno u Srbiji je interesantna priča, koja govori mnogo o Valči i kao čoveku i kao rukometnom stručnjaku. To je priča o Erhardu Vunderlihu koji je krunisan kao najbolji rukometaš Nemačke 20. veka. Vunderlihove veze s našim rukometom su mnogo čvršće nego što je to poznato široj sportskoj javnosti. Ko zna priču, nije mu bilo čudno što je 2007. godine Vunderlih posetio Beograd i izrazio ogromnu želju da se vidi sa Valčom, koji je bio akter i svedok njegovog rukometnog uspona.

  • Sredinom 1975. Vunderlih je imao 19 godina i rekreativno trenirao rukomet u klubu FCA iz Augzburga. Metaloplastika je završila svoju prvu prvoligašku sezonu, a da bi obogatila iskustvo utakmicama protiv inostranih ekipa pomogao im je baš Valča, koji je dogovorio utakmice sa klubom FCA iz Augzburga. Posle utakmica u Augzburgu i Šapcu, igra plavokosog dvometraša podigla je prašinu tako da su se telefoni na liniji Jugoslavija-Nemačka „užarili“. Valča je odmah krenuo u akciju da takav talenat zauzme pravo mesto. Već naredne godine Vunderlih je postao član Gumerzbaha. Za svega tri godine postao je superzvezda. Tačku na karijeru stavio je 1988. godine u rodnom Augzburgu, gde je Zapadna Nemačka odigrala revijalnu utakmicu protiv selekcije sveta. Naravno na tom spektaklu pravdu su delili Milan Valčić i njegov par Milan Mitrović, što je bio očigledan dokaz Vunderlihove zahvalnosti Valči.

Kada je 1984. godine došao na mesto generalnog sekretara Rukometnog saveza Jugoslavije, bilo je mnogo radosti za naš rukomet. Bio je na toj funkciji do 1997. godine. I taj posao radio je s puno uspeha, onako kako samo on to ume. To je bio period najvećih klupskih i reprezentativnih uspeha našeg rukometa. Teško je odrediti šta mu je bio veći izazov. Kao sudiji, ili pak kao funkcioneru. Za izuzetne zasluge u rukometu dobio je mnoga priznanja od kojih mu je možda najdraža Specijalna povelja, kao i Zlatna značka IHF-a. Za uspešan rad u školskoj nastavi, kao nastavnik fizičkog vaspitanja, takođe je dobio brojne nagrade od kojih bi izdvojili Medalju rada predsednika SFRJ i Oktobarsku nagradu Skupštine grada Beograda (1980). Posthumno je odlikovan na Svečanoj akademiji povodom 70 godina Rukometnog saveza Srbije, kada su ćerke Anita i Aleksandra primile odlikovanje.

Svi koji su poznavali Valču znaju da je pored svega što je postigao u životu, možda ipak njegova najveća vrlina bila stalna i nesebična potreba da spaja ljude i da tako gradi neraskidive ljudske mostove. To je sa svojom suprugom Zvezdanom preneo i na svoje ćerke.

Svojim ćerkama Aniti i Aleksandri, sinovcu Milanu i sinovici Tatjani, zajedno sa svojim rođenim bratom Jovanom ostavio je u amanet da se po okončanom postupku restitucije, kuća u kojoj je rođen, а koja je i dan-danas najreprezentativniji objekat u Vlasotincu, pokloni na trajno korišćenje  Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ iz Vlasotinca.

Na kraju pogledajte nastariji snimak Vlasotinca, gde se na 4 minutu i 19 sekundi vidi beba Milan Ž. Valčić u naručju svoje majke Bosanke ispred njihove čuvene palate. Ovaj video-zapis je bio iznenađenje i za porodicu Valčić.

PRATITE NAS:

  • tik-tok

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here