Kada se odigra subotnji susret između Hrvatske i Švedske za peto mesto, za većinu Hrvata SP u rukometu biće završeno. Nemojmo da se lažemo, taj sport u Hrvatskoj prati tek manji broj ljudi. Ima više razloga zašto je to tako, ponajviše zbog samih pravila o čemu često govori velikan tog sporta Veselin Vujović. Naime, teško je pratiti nešto što ne razumeš.
A, rukomet nije jednostavan. Razlika između probijanja i prekršaja u napadu je toliko tanka da se i stručnjaci mogu posvađati oko gotovo svake takve situacije, a pravila o podizanju ruke zbog pasivnog napada gotovo da i nema.
No, sve je to manje bitno, okrenimo se hrvatskom licemerju koje se možda najviše može primeti u vreme velikih takmičenja. Naime, dok god reprezentacija pobeđuje, pa makar Bahrein i Japan, sve je u redu. Niko ne pita kako je sastavljen Hrvatski rukometni savez, koliko nepravde ima unutar njegovih struktura i ko se time bavi.
Sve je nebitno, do prvog poraza. U trenutku prvog poraza kreće „lečenje frustracija“ na način da odmah svaljujemo krivicu na 68-godišnjeg trenera. Da se razumemo, na tajm autima Červar izgleda nepripremljeno i izgubljeno, ali ono poštovanje koje je konstantno zaista zaslužuje da dobije, dobija! Čovek ima u svom sportskom CV-u Svetsko i Olimpijsko zlato što će zauvek ostati zapamćeno, ali isto tako treba reći da je to bilo pre tačno 14 godina.
Međutim, onog trenutka kad je Červar prihvatio odgovornost i da postane selektor reprezentacije po drugi put, morao je da bude svestan da to znači biti na „braniku“ svojih igrača, ali i svojih odluka. S 54 godine sigurno se lakše nosio s kritikama nego sa 68.
No, da bi stvar bila tužnija, sve kritike većinom se odnose na stvari koje je teško oceniti – možda jeste pogrešio u forsiranju igre 7 na 6, možda je problem bila koncentracija igrača u napadu. Međutim, da li je pogrešio otpisivanjem Halila Jaganjca iz reprezentacije? Tu nakon ovakvog SP-a ne bi smelo da bude polemike.
Najveći problem hrvatske reprezentacije na tekućem SP-u je vrlo jasan – bekovski šut. Dok su sva četiri polufinalista iznad 50% šuta s devet metara, Hrvatska je na 46. Takođe, reprezentacija Hrvatske je 17. od 24 reprezentacije po broju šuteva izvan 9 metara. Dakle, retko šutiraju izvan prostora “9 metera”, a kada to čine, nisu baš na zavidnom nivou.
Sledeći statistički podaci koji sve otkrivaju su šutevi s pozicije levog beka, mesta kojeg igra Halil Jaganjac. U osam susreta sa te su pozicije postigli brojkom i slovom, deset (10) golova. Dakle, nije pretenciozno reći da su kompletno SP odradili bez šuta s leve strane napada. Nije problem samo to što su promašivali, već što su retko i polazili za tim oružjem, što su ekipe vrlo brzo shvatile i taj deo napada gotovo pa ignorisali, fokusirajući se na segmente gde je Hrvatska bila opasnija.
Zašto je to još veći problem? Zato jer je Jaganjac u ovoj sezoni SEHA lige postigao čak 47 pogodaka “izvan” linije 9 metara, daleko više od svih u ligi. Bez dileme, levi bek ponikao u riječkoj Kozali elitni je šuter, čak i za okvire SP-a. Sve da i to nije istina, uverljivo je najbolji šuter kog Hrvatska u ovom trenutku na toj poziciji ima. Međutim, on nije bio na SP-u jer je ovog leta izabrao našički NEXE umesto PPD Zagreb, klub koji (in)direktno upravlja hrvatskim rukometom. Ali, tada niko nije Červaru uputio nijedno – zašto?
Pre nego počistiš ispred svog praga, suludo je prigovarati na sudije, ma kako oni neraspoloženi ili nemoralno motivisani bili.