Zdravo Slaviša, rođen si u Novoj Varoši 18.10.1983. godine. Nova Varoš je kao što znamo uvek promovisala rukomet kao jednu posebnu veličinu. Reci nam nešto o tome?
- Klub je osnovan 1975. godine. Nova Varoš je mali grad, a u malim gradovima uspevaju dvoranski sportovi pa tako i kod nas. Rukometni klub je pratilo najviše navijača u odnosu na druge sportove. Klub je uvek imao podršku gradske Uprave, što je razultiralo boljim plasmanima i trajanju sve ove godine. U RK Zlatar ponikli su dobri igrači, a veliki broj dobrih igrača sa strane je igralo za naš klub, što je, ja mislim najbolji pokazatelj koliko je RK Zlatar ozbiljan klub.
2000.godine sa 17 godina prvi put si bio deo seniorske ekipe RK Zlatar – Nova Varoš. Opiši nam to „vatreno krštenje“?
- Komšijski derbi Prijepolje-Zlatar je bio moje vatreno krštenje, prva ozbiljna utakmica. Mi smo bili domaćini, ali se igralo u Priboju jer Nova Varoš u to vreme nije imala svoju halu. Uvek je komšijski derbi u našem kraju bio posebna utakmica i igrala se sa većom borbenosti, tako i ova. Do pedesetog minuta utakmice bilo je pet crvenih kartona, par povređenih igrača, tako da sam ja kao zamena morao da uđem u igru. Postigao sam dva gola, a utakmica je završena veoma niskim nerešenim rezultatom.
2004.godine dobio si poziv za služenje vojnog roka. I pored toga ti si nastavio u svom ritmu i bavio si se rukometom. Igrao si za MRK Požarevac gde si imao šansu da povremeno dobiješ odsustvo i treniraš sa tom ekipom. Opiši nam tu godinu i kako ti je sve delovalo obzirom da si se prvi put odvojio od kuće?
- Otišao sam u Požarevac na služenje vojnog roka, gde mi je MRK Požarevac ponudio da igram za njih, a oni da se potrude da mi obezbede neke olakšice pri služenju vojnog roka, što sam ja sa oduševljenjem prihvatio. Posle zakletve dobio sam propusnicu i počeo da treniram. Moram da napomenem taj prvi trening momci su me super prihvatili, ali moram da izdvojim mog velikog prijatelja Branka Stajkovića (golmana), koji je u to vreme mnogo toga učinio za mene. Posle odsluženja vojnog roka, još jednu godinu sam nastavio da igram za MRK Požarevac.
Naredna sezona kada si završio služenje vojnog roka bila je solidna za tebe u Požarevcu. Koju ste ligu igrali i da li si zadovoljan kako je tekla ta priča?
- Igrali smo drugu ligu, to je bila iskusna ekipa, a ja sam bio jedan od mlađih igrača. Sezona nije bila loša, bili smo u vrhu tabele, ali nismo izborili plasman u viši rang.
Ubrzo je usledio povratak u rodni grad. Igrao si do 2007. godine za Novu Varoš. Kako bi opisao te sezone obzirom da si već stekao veliko iskustvo?
- Te godine sam odigrao samo polusezonu i otišao da igram za RK Stari Grad Budva.
Prvi put van Srbije potpisuješ za budvanski „Stari Grad“ gde ste izborili ulazak u Prvu ligu a potom je usledila fuzija kluba sa Budvanskom Rivijerom gde ste posle veoma teške sezone izborili Evropu. Opiši nam te trenutke?
- U Budvi sam takođe lepo primljen od strane svih igrača i tu moram da izdvojim porodicu Vlahović koji su me primili kao člana porodice. Igrali smo drugu ligu, cilj je bio ulazak u viši rang, koji smo izborili samo sa jednim porazom u zadnjem kolu, bila je to sjajna ekipa. Kasnije je usledila fuzija sa RK Budva i napravljena je ekipa RK Budvanska Rivijera. Bilo je tu igrača iz Srbije i iz dosta gradova Crne Gore. Osvojili smo četvrto mesto i samim tim izborili Evropu. Kasnije se ekipa razišla zbog finansijskih poteškoća.
Usledila je kako kažu „transfer klackalica“. Vraćaš se nazad u Novu Varoš 2010. godine, 2012. opet odlaziš u Požarevac ali ubrzo zbog finansijske krize odlučio si da se vratiš u svoj rodni grad gde nisi više menjao klub. Da li je igračima teško da se adaptiraju na promenu kluba i kako je tebi bilo?
- Gde god sam igrao nisam imao problem da se uklopim u tim, kao ni u sredinu. Sve zavisi od čoveka, ali je najbitnije da te prihvate saigrači i onda se to odrazi na igru i postizanje boljih rezultata na terenu.
Moramo da napomenemo MOSI igre (Međuopštinske omladinske sportske igre) gde se takmiče ekipe sa tromeđe BiH, Srbije i Crne Gore. Učestvovao si 16 puta a 11 puta si osvajao medalje. Kako bi opisao te igre?
- MOSI igre su veliko okupljanje sportista. Za svoje gradove igraju najbolji sportisti ma gde se oni profesionalno nalazili u tom trenutku. Mnogo poznatih rukometnih imena preko braće Peruničić, Gora Stojanovića, Toskića, igralo je za svoje gradove. A o našoj ekipi neću ništa da komentarišem i nikoga da izdvajam, sve govore medalje u takvoj konkurenciji.
Sada si jedan od uzdanica Zlatara koji se takmiči u Super B ligi „Istok – Zapad“. Napravili ste sjajnu priču i sada ste 6. na tabeli. Moram da napomenem da je liga veoma neizvesna i da se ne zna ko koga može da pobedi. Sve do 7. kola bili ste u samom vrhu a onda je usledio blaži pad forme i spali ste na 5. mesto gde ste završili polusezonu.
- Mi smo veoma iskusna ekipa, možda i jedna od najstarijih u ligi. Većina nas ima posao i pored rukometa, tako da manje treniramo i zbog toga smo peti na tabeli, da smo više na okupu i da se bavimo samo rukometom sigurno bi bili u ozbiljnoj trci za Super ligu, uz Radnički i Negotin.
Drugi deo je krenuo sa 2 pobede i 1 porazom (Priboj – Žitorađa pobeda – Jagodina – poraz) a onda je usledila neočekivana pauza. Reci nam da li si zadovoljan startom u drugom delu prvenstva?
- Naravno da sam zadovoljan. Lepo smo krenuli u drugi deo sezone, a taj poraz u Jagodini je zbog naše situacije bio izvestan, a Jagodina je uz sve to dobra i takođe iskusna ekipa.
U jeku smo pandemije virusa COVID – 19. Da li treniraš i kako se nosiš sa ovom situacijom. Kako provodiš vreme?
- Vreme provodim sa svojom porodicom. Idem na posao, trenutno ne treniram. Teška je situacija sa virusom, dosta vremena provodimo u kućama i stanovima, ali se nadamo da će ovo uskoro proći i da nastavimo sa normalnim životom.
Šta je najbitnije da mladi rukometaši dođu do onoga što žele? Reci nam nešto o tome?
- Najbitnija je volja, rad i želja za napredovanjem. Velika odricanja, ako misle da igraju rukomet na nekom višem nivou, jer je evidentno da poslednjih godina rukomet u našoj zemlji polako propada.
