Karijeru si započeo u Zaječaru gde si i rođen. Kakav je bio prvi trening i da li si želeo da rukomet jednog dana postane tvoja ljubav?
- Na prvi trening sam otišao sa svojih 7 godina kod svog prvog trenera čika Miće koji je pre svega neverovatan čovek i psiholog. Zbog njega sam dobrim delom i zavoleo rukomet. Mada sam još pre toga “trenirao” kod kuće jer su i brat i otac bili uveliko u svetu rukometa. Trenirao sam košarku, fudbal, odbojku ali uvek uporedo sa rukometom, i na kraju logično ljubav prema rukometu je bila najjača.
Na sezonu kao vrlo mlad igrač bio si u ekipi Mladosti iz Čačka. Opiši nam kakav se rukomet igrao u Čačku i šta ti je ostalo iz Čačka kao najlepši trenutak?
- Sa samo nepunih 15 godina sam otišao u Čacak željan napretka i sticanja novih iskustava. Trener Mladosti, ujedno i selektor pionirske reprezentacije, čiji sam bio član, Slobodan Jokanović je bio jedan od glavnih razloga mog odlaska tamo. Najlepši trenuci su ipak bili van terena jer sam stekao mnoga poznanstva. Ipak izdvojio bih druženje sa porodicom Vučicević koji su me prihvatili kao još jednog člana njihove porodice na čemu sam im beskrajno zahvalan.
Nakon vrlo uspešne sezone, dobio si poziv iz Kaća. Nisi odbio „grad rukometa“ i zaigrao ubrzo za ovaj klub koji ima veliku istoriju. Koje su razlike što se tiče rukometa na zapadu i severu Srbije i kako je igrati finale i polufinale nacionalnog Kupa?
- Nakon nedostatka finansija i kasnije gašenja kluba u Čacku dobio sam ponudu Kaćkog Jugovića koji je u tom trenutku imao najjaču školu rukometa u Srbiji. Razlika između zapada i severa je bila ta što je dobro poznato da je na severu sistem i škola rukometa uvek bila na nivou i sa ogromnom tradicijom i istorijom. Igrati završnicu kupa je uvek teško jer je jednostavno sve moguće. U tim utakmicama favorit može biti samo na papiru.
Nakon 6 uspešnih sezona promenio si sredinu i ponovo se zaputio na zapad Srbije. Ovoga puta to je bila Sloga iz Požege koja se trenutno nalazi u teškoj situaciji gde je već sigurno da će napustiti Superligu. Opiši ukratko te 3 godine. Super B liga koju si igrao, zatim Superliga pa kvalifikacija u „Challenge cup“ i plasman u ¼ finale?
- Obzirom na to da u Kaću nisam dobio pravu šansu da zaigram kako umem izuzev poslednjih godinu dana odlučio sam se za odlazak u Slogu iz Požege. Znao sam da je dobar sastav na čelu sa trenerom Slavišom Lakovićem i da ćemo se “prošetati” kroz super B ligu. Odmah sam dobio značajnu ulogu u timu i poverenje kluba i trenera, a uzvraćao sam dobrom igrom. Druga godina u Požegi je bila dosta teška jer sam doživeo tešku povredu kolena. U tom trenutku veliku ulogu je imao moj otac koji me je vratio u život i nije dozvolio da posustanem već me je naterao da treniram mnogo više. Naravno i majka i brat su imali veliku ulogu u svemu tome.
U sezoni 2016/2017 proglašavan si za igrača utakmice čak 20 puta. Da li je ta sezona po tvom mišljenju bila najuspešnija do sada?
- Po povratku na teren sam imao možda i najuspešniju sezonu u karijeri. Proglašen sam za MVP i najboljeg strelca lige. Iste sezone smo napravili najveći uspeh u istoriji kluba (igranje 1/4 finale Challenge cup i 1/2 kupa Srbije). Posebne emocije gajim prema Požegi obzirom na to da sam tamo osnovao svoju porodicu i stekao neverovatne prijatelje.
Nakon velikog uspeha, povratnik u srpski rukomet, Železničar te je pozvao u svoje redove sa kojim si osvojio regularni deo Superlige. Opiši ukratko sezonu u Nišu?
- Odlazak u Železnicar je značio trku za titulu prvaka lige koja nam je nesrećno izmakla za 1 gol ali smo osvojili kup Srbije na kom sam bio proglašen najkorisnijim igračem. Uz dosta oscilacija u organizaciji kluba kada se sve sabere jedna veoma uspešna sezona. Skup igrača u tom trenutku je bio neverovatan i neponovljiv. Svi smo disali kao jedan i jako mi je žao što to nismo krunisali i osvajanjem državnog prvenstva.
Nakon godina i godina rukometa po Srbiji prvi put usledilo je inostranstvo. Dobio si poziv iz španske ekipe „Anaitasuna“ koja se trenutno nalazi na 10. mestu ASOBAL lige. Da li ima sličnosti u Španskom i Srpskom rukometu?
- Anaitasuna je ozbiljan klub koji ima veoma dobar sistem i jako dobre uslove za rad. Prošle sezone su igrali jako dobro. Ove sezobe je došlo so promene čak 7 igrača i trenera i tome bih prepisao ovo “mršavo” deseto mesto na kome smo sada. Razlika između španskog i srpskog rukometa je ogromna iz tri razloga: sistem, kontinuitet i konstantna želja za napredovanjem i nadogradnjom celokupnog rukometnog društva.
Prošao si sve mlađe selekcije reprezentacije (U18-U21). Sada je došao poziv iz seniorske. Kakav je osećaj braniti boje Srbije?
- Za mene je reprezentacija uvek bila nešto posebno i iz mene izvlači 100% mogućnosti u svakom trenutku. Dugo sam priželjkivao taj poziv seniorske reprezentacije i presrećan sam što sam deo cele priče. Volim Srbiju i sigurno je da ćemo stručni štab i saigrači zajedno sa mnom dati sve od sebe da vratimo srpski rukomet tamo gde mu je mesto.
I za kraj, da li bi voleo da se na kraju karijere vratiš u Srbiju i završiš karijeru u domovini i koji bi to klub bio?
- Voleo bih da se vratim u Srbiju i to mi je neki plan. Ako bih igrao iz ljubavi bio bi to Zaječar jer se osećam da sam im na neki način dužan jer sam jako rano otišao ili Požega bez koje možda ne bih bio tu gde jesam. Sa druge strane ako bih bio takmičarski nastrojen to bio bio klub koji konkuriše za titulu.
