INTERVJU: Ivan Lapčević – “Nijedan klupski uspeh ne može da zameni uspeh sa svojom reprezentacijom!”

0
881

Zdravo Ivane, rođeni ste u Aleksandrovcu, gradu vina ali i rukometa. Kada ste počeli da se bavite rukometom i da li možete ukratko da nam opišete Vaš boravak u matičnoj Župi?

  • Aleksandrovac je divan grad, prava srpska Toskana. Veoma sam zahvalan što sam baš u njemu odrastao i spremao se za ozbiljan život. To je grad sa Dušom, grad sa čudesnom okruženjem i neopisivo lepom prirodon, grad vina, grad vrednih i skromnih ljudi, grad u kome su deca zaista mogla da odrastaju imajući sve ono što im je potrebno da ih spremi za budućnost i ozbiljan život. Mi deca smo se družili, pevali, igrali, pozitivno se takmičili i neprestano provodili vreme zajedno. Imali smo tu privilegiju da zaista odrastamo u skladu sa našom dečijom prirodom i našim dečijim potrebama. Takva podloga koju smo imali u našim porodicama, našem gradu i jedni sa drugima doprinela je da kasnije većina nas postanu uspešni ljudi u svojim profesijama. Nažalost danas kao i svuda na svetu, pa tako i u ovom malom gradu pod uticajem razvoja tehnologije i drugih okolnosti gubi se taj kontakt sa prirodom, sa izvorom, sa lepotom i mogućnostima i dolazi do jedne vrste zatvaranja u sebe i svoj mali svet. Zato danas pati i sport, koji je sastavni deo načina života u skladu sa prirodom, a pate i deca koja nemaju mogućnost da se kao mi nekada istinski posvete sportu, koji je na neki način pokret, druženje, saradnja, takmičenje i deo ljudske suštine.

Stigao je poziv iz Železničara. Na Niškim klubom ste osvojili dva Kupa Jugoslavije. Ko je u tom trenutku bio trener ekipe i koji su igrači igrali za nekadašnjeg velikana?

  • Prelazak u Niš pamtim kao veliku promenu u svom životu, iako sam tada imao 19 godina, iako sam i godinu dana ranije dolazio da igram utakmice na dvojnu registraciju, iako je Niš svega stotinak kilometara udaljen od Aleksandrovca, ipak je to bio moj veliki novi početak, gde počinješ i o svemu odlučuješ sam. Ako je i bilo problema u Aleksandrovcu uvek se vraćaš kući, taj problem deliš sa porodicom i tražite rešenje. To je uvek lakše jer nisi sam i osećaš podršku svojih bližnjih. Kada odeš spontano počinje i to udaljavanje od njih i traženje svog puta. Bio sam ushićen zbog novog, većeg, interesantnijeg grada, ali sam u isto vreme i bio uplašen zbog toga što sam osećao da sam sam i zbog razmišljanja da li ću tako sam moći da se izborim za svoje mesto pod niškim suncem. Tokom čitave karijere sam imao veliku sreću sa trenirima. Kao da je i samom Bogu bilo važno da me podrži. Gotovo u svakom klubu u kome sam igrao imao sam zaista vrhunske trenere od Aleksandrovca, pa sve do Italije u kojoj sam završio karijeru. U Nišu me je najvećim delom trenirao Tuta Živković o kome ne treba trošiti reči. Svako ko se iole razume u rukomet zna koja je to rukometna domaća, ali i svetska veličina. Nije bilo ni malo lako raditi sa njim, ali verujem da sam, pre svega, zahvaljujući njemu u ovom klubu napravio važne sportske i životne korake i da sam baš tu sa njim, drugim ljudima iz kluba i vrlo kvalitetnim saigračima za to vreme dostigao status od talenta do sportske zvezde, gde smo svi zajedno ispisali knjige kao jedno najušpešnije vreme u čitavoj sportskog istoriji ovog grada, osvajanjem tituala, ali pre svega brojnošću i zainteresovanošću ljudi za Železničar, za rukomet, za ono što živimo kao ekipa i za ono što prolazi svako od nas igrača ove ekipe. Ali eto danas se i to promenilo pa od konstantno pune hale, tituala, medija, priča o rukometu na svakom ćošku u gradu došlo se do toga da Železničar kao klub više ni nepostoji. To je život, to je sudbina. Lično sam jako zahvalan što sam bio deo velike istorije ovog velikog kluba i što nosim samo lepe uspomene iz tog perioda svoje sportske karijere.

Iz „Želje“ odlazite u ASOBAL ligu i branite boje Barselone gde osvajate „Copa ASOBAL“ ali je titula izostala nakon dominacije Portland San Antonija. Takođe ste osvojili ligu Pirineja gde ste u finalu porazili Granoljers. Šta je ostalo u najlepšem sećanju iz Barselone?

  • Baš tako. Eto i zaboravio sam na neke važne delove svog boravka u Barseloni. Upravo taj “Pirineja Kup” smo igrali u predtakmičarskom periodu i bio sam iznenađen kako sam ga odigrao. Bio sam jedan od najboljih igrača turnira i u tom finalu sam dao 9 golova. Interesantno je bilo to da sam igrao pivotmena i da sam sve golove davao sa te pozicije. Čitav taj prelazak u Barselonu bio je jako neobičan i nelogičan. Barselona je najbolji klub na svetu bez ikakve dileme i logičnije je bilo iz Niša preči u neki od manjih, ali opet veliki evropski klub, da bi promena bila prirodnija. Teško je bilo biti spreman i fizički i psihički na takvu veliku promenu. Imao sam ponude raznih klubova u tom trenutku. Jedna od njih je bila i ponuda od Sijudad Reala gde je trener bio naš Veselin Vujović, ali i sam Vuja mi je tada iskreno rekao – Kod nas bi ti bilo bolje, trenirao bi bolje, igrao bi više, razvijao bi se bolje, ali ako te zove Barselona to se jednostavno ne odbija bez obzira na sve ostalo. Tako da to jeste bio nelogičan, ali ipak jedini mogući izbor u tom trenutku. Fizička i psihička nespremnost me je koštala boljih rezultata, jer nakon ovog pripremnog perioda, dobrih igara i leta u Barseloni, sve ostalo nije bilo dobro od teške operacije kolena, do nerazumevanja sa trenerom, saigračima i neispunjenim ciljevima kluba u toj sezoni. Tako da je rastanak bio najlogičnije rešenje i veliko rasterećenje za sve nas.

Nakon odigrane sezone u Barsi selite se u Gumersbah gde ostajete do 2005. godine. Kakav se rukomet igrao tada u Nemačkoj?

  • Prelazak u Nemačku bio je pun pogodak. Iskreno bio sam u sumnji da li ću moći tamo da igram. Ono što sam čuo od drugih bile su priče da je tamo hladno depresivno i da su utakmice mnogo teške i zahtevne. Ja sam želeo nešto drugačije toplije, rasterećenije da se vratim u formu. Međutim, Gumersbah je bio veoma konkretan, direktan i spreman da me dovede i to pre svega zahvaljujući treneru njihovog kluba Seadu Hasanefendiću koji je čvrsto verovao da baš ja takav i pored takve sezone iza sebe, mogu da napravim razliku u njegovoj ekipi. Nije pogrešio, a ni ja što sam prihvatio poziv i pored sumnji koje sam imao. Prethodne sezone Gumersbah je završio kao 16. i jedva je izborio opstanak u eliti, a sa Seadom na klupi i sa mnom na terenu te sezone popeli smo se na 4. mesto i izborili plasman u Evropsko takmičenje. Bili smo domaćini u Keln Areni. Svaku utakmicu igrali pred 20.000 ljudi. Često pobeđivali, retko gubili, ali smo se zaista osećali kao pravi sportisti, profesionalci u svakom trenutku i na svakom koraku, jer u Nemačkoj rukomet je sport broj dva i svaki rukometaš koji želi da se oseti kao sportista u pravom smislu te reči treba da ode i prođe kroz Bundes ligu.

Stigao je poziv iz Vesprema koji niste odbili. Igrali ste u Mađarskoj do 2010. godine. Osvojili ste 4 titule i 3 Kupa. Moramo napomenuti da ste osvojili i EHF Kup Pobednika Kupova 2007. godine kada ste porazili nemački Rajn Nekar Leven. Šta je ono što najviše pamtite iz tog perioda?

  • U Vesprem sam otišao pre svega jer je bio blizu Srbije. Jako sam nostalgična osoba i falilo mi je to srpsko sunce, vazduh, voda, ćevapi, burek. Skoro svakog vikenda sam prelazio granicu samo da malo osetim sve to, da napunim baterije i sa se vratim u klub i klubske obaveze. Tako sam proživeo taj period svoje karijere bivajući deo jednog velikog rukometnog kluba , uglavnom pobeđujući i osvajajući titule, ali ne zato što sam ja nešto mnogo doprineo timu, već zato što je to klub institucija u svakom smislu, a pre svega u budžetu u odnosu na konkurenciju u državi. To je jednostavno klub koji je izvan konkurencije i gde pojedinci nisu toliko važni, jer ko god da igra biće prvaci ili ponekad, veoma retko podbaciti u finalu i biti drugi. Nema tu nikakvih spektakularnih iznenađenja. Uglavnom sam igrao u odbrani i polako zaboravljao kako se daju golovi, kakav je to poseban osećaj i zadovoljstvo zbog čega se i vredi baviti sportom. Postajao sam jedan šraf u velikoj mašini. Dodavao u svoj CV titule i priznanja, ali se i lagano udaljavao od svog sportskog potencijala. Često sam se kajao što me je nostalgija pobedila i zašto nisam ostao u Nemačkoj i da živim svoj sportski potencijal, osećaj davanja golova, osećaj pravog sportiste, ali na kraju kada pogledam nisam nezadovoljan dobio sam puno u Mađarskoj, ali nisam ni preterano zadovoljan, jer je to period moje karijere u kome su stvari nekako išle spontano i u kome se ni sam nisam nešto mnogo pitao. Jednostavno tako je trebalo da bude.

Odlučili ste na kratko da se vratite u Srbiju i zaigrate za kruševački Napredak. Šta je bio razlog?

  • Razlog za moj povratak u Srbiju bio je upravo ovo nezadovoljstvo koje mi se skupljalo godinama konstatnim igrama u odbrani. To je težak fizički rad, bez mnogo životnog zadovoljstva. To je otaljavanje posla za platu. To je pritiskanje sebe da radiš ono što mora da se radi. Tada sam razmišljao da prekinem karijeru i pored toga što su u Vespremu želeli da ostanem. Jednostavno nisam mogao više. U Srbiji sam odmarao i pravio planove za budućnost. Tada su me zvali iz Napretka. Trebala im je pomoć. Takva mogućnost nije dolazila u obzir, ali njihova želja i upornost da odigram bar jednu utakmicu za njih je bila toliko velika da takvu želju jednostavno nemoguće je igoristati. To je toliko jaka želja čija snaga od nemogućeg čini moguće i odigrao sam dve utakmice za njih. Završili smo veliki posao na obostrano zadovoljstvo. Oni pobedama u derbijima i ulaskom u viši rang, a ja povratkom želje za igranjem rukometa kao nekada u Aleksandrovcu, Nišu ili Gumersbahu.

Niste puno čekali i ponovo se vraćate u ASOBAL ligu gde igrate za Puerto Sagunto gde sezonu završavate na 12. mestu. Kako biste ocenili tu sezonu?

  • Vratio sam se u Španiju nošen tom željom, ali se pokazalo da to više nije ni to vreme, a da ni ja nisam više taj neki mladi Lapčević. Pokazalo se da nije samo igranje u odbrani bio moj problem već i obuvanje patika, vezivanje pertli, zagrevanje, hlađenje i nedostatak strasti za znojem, krvlju, pobedom. Tada mi je postalo jasna ona rečenica kada iskusni ljudi kažu – Kratak je sportski vek – Godine su prošle, a ja nisam ni osetio kako mi se iskrada i prolazi mladost i strast za igrom, takmičenjem, pobedom. Odradili smo dobar posao te godine. Ostvarili najbolji plasman u istoriji kluba, ali ni to nije bilo dovoljno da nadiđem jasan osećaj da je kraj blizu. Trebalo je da ostanem još tamo, ali sam i tada, još jednom odlučio da je kraj.

Za kraj rukometne karijere birate italijansku Romanju. Šta vas je privuklo?

  • Onda sam ponovo vaskrsnuo prihvativši poziv iz Italije. To mi je bilo primavljivo jer sam želeo iskustvo jedne za mene nove države kakva je Italija, lagan rukomet i eventualna mogućnost da počnem trenersku karijeru. I jeste bilo novo i lepo iskustvo, ali se još jednom pokazalo da kada su odgovornost, pritisak i očekivanja u pitanju tu nema malih i velikih klubova. U sportu je pritisak prisutan na svakom koraku, a dešavalo mi se često da je on u manjim klubovima i naizgled manje važnim takmičenjima bio mnogo veći nego pritisak koji sam imao u najvećim klubovima i najvećim takmičenjima. Bili smo prvi na tabeli, ostvarili cilj za tu godinu, ali nije bilo nimalo lagano i opušteno kao što sam zamišljao. Trebalo je da ostanem i sledeće sezone, ali sam tada i definitivno stavio tačku na svoju igračku karijeru uviđajući da samo veštački odlažem ono što je očigledno.

Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore a potom i Srbije ste nastupali od 1997. do 2010. godine. Na svetskom prvenstvu ste osvojili dve bronze (1999. Egipat i 2001. Francuska). Da li ste zadovoljni učinjenim?

  • Kao i u karijeri, tako i u reprezentaciji sam delimično zadovoljan. Ono što kažu da su mi one godine, a ova pamet mnoge stvari bih radio drugačije, a svakako jedna od njih je i odnos prema reprezentaciji. Dosta se iz kurtoazije priča reprezentacija je zakon i velika čast je biti reprezentativac i igrati velika takmičenja. Često se i himna peva čisto reda radi i da te snimi kamera. Često igrači nisu nimalo svesni, kao što ni ja nisam bio koliko je to zaista veliko i sveto. A zaista jeste. Nijedan klub, nijedna Liga šampiona, klupski uspeh ne može da zameni uspehe sa svojom reprezentacijom. Da mogu da vratim vreme ne bih propuštao nijedan dan bez treninga, bez priprema za ono što mi sledi sa reprezentacijom. Bio bih reprezentativac 365 dana u godini i što više godina. Tako se razmišlja u karijeri, tako razmišlja pravi i ozbiljan sportista. Priznajem i ja sam kao i većina ostalih nekada bio umoran za reprezentaciju, nekada ljut što nešto nije drugačije nekada nezadovoljan sa ovim ili sa onim, nekada razmišljao da pauzom u reprezentaciji budem bolji u klubu, nekada je bilo važno proslaviti neki praznik, nekada letovanje, zimovanje nekada ovo – nekada ono. Sve su to velike gluposti i izgovori malih ljudi i i još manjih sportista. Nema izgovira, nema opravdanja, nema odlaganja. Za reprezentaciju jednostavno morate biti tu i to ne samo kada su pripreme, takmičenja, reprezentativne obaveze već svakog božijeg dana i svakog trenutka i kada ustanete i kad hodate i kada dišete i dok spavate vi ste to stalno. Vi neprilagođavate reprezentativne obaveze klupskin ii životnim obavezama, već potpuno suprotno sve njih stavljate u službu svog reprezentativnog angažmana. Eto to nisam znao i zato sam lutao i bio deo tima koji je osvojio te neke medalje, ali nisam bio čovek- rukometaš – reprezentativac koji je ostavio snažan trag, primer, energiju, nasleđe, način kako to treba zaista da bude. Kako treba da se živi karijera, kako joj se treba pristupiti i kako je na pravi način odraditi. Moja generacija je to mogla da uradi, ali nažalost nije i zato nemamo pravo da se žalimo za veliki period sušnih godina bez pravih reprezentativnih rezultata, jer rezultati gotovo uvek zavise od pravog prisutupa onome čime se bavite.
HAMBURG, GERMANY – SEPTEMBER 23: Nationalmannschaft Serbien und Montenegro 2003, Hamburg; Ivan LAPCEVIC/SCG (Photo by Friedemann Vogel/Bongarts/Getty Images)

Moramo napomenuti da ste igrali i na Olimpijskim igrama gde ste osvojili 4. mesto u Sidneju. Pored Rusije, Švedske i Španije se jednostavno nije moglo. U četvrtifnalu ste savladali Francusku a zatim je u polufinalu bila bolja Rusija koja je i osvojila OI. Sigurno ste zadovoljni prikazanim?

  • Olimpiske Igre su veliko svetlo moje karijere i pravi primer kako je i šta trebalo da radim. Spremio sam se kao nikada pre i posle toga i odigrao onako kako je trebalo da igram tokom čitave karijere. I kao ekipa mislim da nikada nismo bili spremniji nego tada. Duge, ozbiljne pripreme, treninzi, pripremne utakmice sve je bilo jednostavno savršeno, osim psihičke pripreme koja je gotovo uvek bila velika boljka naše reprezentacije u tim vremenima. Nesuglasice, nesporazumi, podeljena mišljenja i neka vrsta razdora nas je pobedila, a ne Rusija ili Španija. Fizički, individualno, igrački bili smo kadri za zlato. Ego i nezrelost su nas udaljili od njega i zato smo se pokunjeni vratili kući, sujetno gledajući naše odbojkaše kako ponosno nose zlato oko vrata. To je jako loš osećaj, kada znate da nešto možete, a sami sebe sprečite da to i ostvarite.

Odlučili ste da radite na kratko kao trener u Požarevcu a zatim ste se odlučili za neke inovacije u našem sportu. Stvorili ste SPQ sistem. Recite nam nešto o tome?

  • Završio sam fakultet za rukometnog trenera i oduvek imao želju da radim sa rukometašima, da im prenosim svoja znanja i iskustva. Nažalost nisam se ostvario na tom polju ni sam ne znam iz kojih razloga, jer zaista verujem da imam šta da ponudim. Trenerski svet je jedan specifično težak svet gde si jednostavno sam na vetrometini i svi te procenjuju i svi ti sude. Kod nas se iz jedne vrste nemoći mnogo zla uvuklo u ljude, i tako vi kao trener morate se baviti sa svim tim zlom, koje vam dolazi sa svih strana, zlom vaših kolega, vaših igrača, vaših protivnika, vaših nadređenih, vaših podređenih i dok se vi bavite tim poslom najmanje vam snage i energije ostaje da se bavite svojim poslom – obukom i prenošenjem znanja na mlade ljude. I tako kažem prođoše nam godine u suptilnim igrama, igrama iza leđa, spletkarenjima, ogovaranjima, praznim pričama. Španci su to shvatili na vreme, izašli iz tih tripova i stali jedni iza drugih. Zato sada njihovih trenera ima svuda, a naših sve manje i manje. Nisam odustao od svoje želje da budem trener i verujem da ću se ostvariti u tom pravcu, samo za sada jednostavno nisam imao snage da se guram i laktam u tim mutnim i prljavim vodama. Bavim se nekom vrstom “coachinga”. Savetujem pojedine igrače i to one koji kao mladi razumeju koliko je to važno. Kreiram nove tehnike koje mogu da dopinesu poboljšanju sportske inteligencije. Svestan da je mene od ostvarenja punog sportskog potencijala odvojila jedino i samo psihološka strana moje ličnosti, ili bolje rečeno nedovoljno snažan karakter ili sportska inteligencija kako bi ga ja definisao. Sportska inteligencija, nije logična, niti emocionalna, niti duhovna ona je skup svih njih. Osoba može biti mirna i stabilna u izražavanju emocija, može biti jako inteligentna ili može biti jako duhovna, ali ni u jednom slučaju neće životno ili sportski uspeti, ako nema borbeni pobednički karakter i ako tu smirenost, inteligenciju ilo duhovnost ne iskoristi za konkretne rezultate. Jedna zaista važna knjiga koju svako treba da pročita i analizira, a naročito ljudi iz sporta je knjiga od Kasparova – Kako život imitira šah – ali ne samo šah, život zaista imitira sport ili bolje rečeno sport imitira život. Za životni uspeh, za sportski uspeh presudna stvar je karakter osobe i to onaj karakter koji osoba uspe da izrazi tokom svog života. Tako je i u sportu. Snažan karakter uvek pobeđuje. SPQ metoda i druge metode koje otkrivam imaju za cilj izgradnju sportske inteligencije, a to je upravo snažan pobednički karakter sportiste ili bilo kog pojedinca. Odgovorno tvrdim da je sportska inteligencija (skup svih ostalih inteligencija) najvažniji faktor i mirođija svakog uspeha, a svaki uspeh je potvrda i pečat smisla zbog kojih osoba i postoji.

PRATITE NAS:

  • tik-tok

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here