EHF EURO 2024 (M) – Nenad Peruničić – “Resetovati sve i početi od nule!”

0
537

Reprezentacija Srbije je s velikim očekivanjima stigla na Euro u Nemačku. Nedeljima su srpski mediji pumpali atmosferu, najavljivali su se velike stvari, čak i napad na medalje. Dogodio se podbačaj i zadnje mesto u grupi u konkurenciji Mađarske, Islanda i Crne Gore.

Za komentar debakla srpskog rukometa na Euru, legenda srpskog rukometa i bivši selektor Srbije Nenad Peruničić je pričao o svemu. Za one mlađe koji možda ne znaju kakav je Peruničić bio igrač, reći ćemo da je reč o verovatno najboljem svetskom šuteru devedesetih.

Ogroman, jak kao medved s razornom desnicom, Peruničić je harao, utisak je bio da može da pogodi kad god to odluči, a svako ko je u to vreme pratio rukomet, plašio se gorostasa.

U finalu Lige šampiona 1995. gotovo sam je u dresu Elgoriage pobedio Zagreb, a kao član SR Jugoslavije dva puta je bio najjača karika protiv Hrvatske na velikim takmičenjima – na EP-u 1996. u Sevilji i na SP-u u Egiptu 1999.

Srbija je na ovaj Euro kao i svaki put stigla s velikim ambicijama, a onda se, kao i svaki put, dogodio raspad i završila je zadnja u grupi. Zašto?

  • Ne znam šta bih rekao osim da mi je jako žao. Otkako sam se povukao s pozicije selektora, ne želim previše da se mešam u rad ljudi u reprezentaciji i davati neke komentare. Ovakve stvari doživljavam jako emotivno, a to za trenera nikad nije dobro. Našao sam svoj neki mir izvan rukometa, tako da ne bih želeo da ulazim u detalje i da seciram ovaj podbačaj, ali mogu reći da mi je jako krivo jer je dobar deo ove reprezentacije radio i sa mnom. Znam te momke i zato mi je najviše žao. Slažem se da smo na turnir otišli s ogromnom euforijom, ali problem je što ta euforija nije imala pokriće. U redu, odigralo se nekoliko dobrih utakmica u poslednje vreme, ali jedno su takve utakmice, a drugo su takmičenja kao što su svetska i evropska prvenstva. Da bi euforija imala pokriće, trebaš imati pozadinu iza sebe koja ju opravdava. Moraš imati konstantnost rezultata, uspehe, moraš biti stalno konkurentan i prisutan u vrhu. Nas godinama nema nigde i mi sebi dopuštamo da najavljujemo medalje i čuda. Ne ide to tako. Rekao bih da bolujemo od tipičnog balkanskog mentaliteta, da ni iz čega stvaramo euforiju i bez realnog pokrića najavljujemo velike stvari. I to radimo iz godine u godinu, a onda se nečemu čudimo. Takođe, ono što me malo muči u ovih tri i po godine otkako je na klupu došao Đerona je činjenica da nikad nije jasno definisan cilj koji reprezentacija treba ostvariti. Ne znamo je li to osmo mesto, peto, medalja… Po meni, to je greška.

Slično je i u Hrvatskoj.

  • Naravno, zato sam i spomenuo taj balkanski mentalitet. Međutim, postoji jedna velika razlika između Hrvatske i Srbije. Hrvatska rukometna javnost navikla je na medalje, na zlata, na srebra, stalno je bila u samom vrhu i onda se dogodio svojevrstan šok kad se zaređalo nekoliko lošijih nastupa. A mi smo u šoku, a godinama nas nema nigde. Tu leži jedna velika razlika između srpskog i hrvatskog rukometa. Ne sporimo da ova Hrvatska ima kvalitet, ali jednako tako je i jasno kao dan da to više nije klasa kao što je bila za vreme Balića, Metličića i Džombe. Nekad se možda najbolje u miru i tišini spremati za neko takmičenje, bez euforije i velikih očekivanja, pa onda iz trećeg plana napraviti veliku stvar. Setimo se Srbije u košarci na SP-u. Došli su osakaćeni, razbijeni, bez pola ekipe i stigli su do finala. Možda je baš to recept za uspeh? Hrvatska je tako u Portugal stigla na mala vrata, kao zadnja u Evropi, da bi na kraju najpre uzela svetsko, a onda i olimpijsko zlato. Upravo o tome pričam. Bili su zadnji u Švedskoj, a onda su počistili sve za samo godinu dana. Svaka čast na tome, ali ruku na srce, to je bila generacija za pamćenje. Ipak, kad se setim da su Nemci prošli u polufinale umesto Srbije zbog jednog postignutog gola u razlici golova, plače mi se. No, to je sport. Hrvatska je to zlato zaslužila je jer je dominirala u svakom aspektu. Bila je najjača individualno, timski, u svakom pogledu bila je to vanserijska ekipa. Mi smo se sad nadali da možemo napraviti možda ne to poput Hrvatske, ali očekivali smo neki rezultat. Ljudi u Srbiji i dalje vole rukomet, uprkos silnim razočaranjima. Zato smo se možda i previše nadali, jer nam je dosta tih neuspeha. Žao mi je, jer sam mislio da je ta generacija napokon sazrela, momci su zajedno četiri, pet godina, ali eto…. Neki srpski mediji su pred početak Eura pisali kako je hrvatski rukomet u raspadu i da je Srbija sila za Hrvatsku. Jesu li možda takvi naslovi bili prevelik teret za igrače Srbije? Moguće. Upravo o tome i pričam. Neko suštinski razume sport i postulate sporta, a neko zbog svojih interesa nerealno pumpa atmosferu. No, ne smatram da je to bio razlog neuspeha. Pravi igrač treba biti imun na takve gluposti. Jasno je da je u današnje vreme nemoguće izbeći takve stvari, mediji se ne mogu ograničiti, ali sportisti moraju da prihvate da će svako imati neko mišljenje o njima i na to ne smeju da se obaziru. Sve je u glavi. To je slično kritici. Nekoga će kritika navesti da se popravi, da radi više, da bude bolji. S druge strane, ima igrača koje jedna ružna reč potpuno izbaci iz takta i postanu neupotrebljivi. Sve je to individualno.

Koliko može ova Hrvatska?

  • Jako mi je teško reći. Nakon što su porazili Španiju, svako je mislio da je to opet ona stara Hrvatska. Međutim, Austrija je izbacila Špance i tih 10 razlike može biti mač s dve oštrice. Pitanje je sad je li Hrvatska toliko jaka ili je Španija slaba. Hrvatska nije među najvećim favoritima, to je očito, ali Perkovac ima odličnu ekipu s puno mladih igrača koji imaju bogatstvo i privilegiju da ih vodi jedan Domagoj Duvnjak. Nakon Španije, Hrvatska je s pravom poletela, ali Austrija ih je spustila na zemlju. Nema više slabih ekipa, svi znaju da igraju rukomet. Farska Ostrva su pokazala da su se naslonili na dansku školu, Portugal je nedavno imao najbolju mladu reprezentaciju sveta, tu je sve bolja Holandija… Biće jako zanimljivo do kraja.

Budućnost srpskog rukometa?

  • Ne znam, baš ne znam. Možda bi trebalo da se sve resetuje pa da se krene od nule. Ko zna, budemo li radili u tišini, u miru, bez ludih očekivanja, možda jednom izbacimo generaciju koja će značiti nešto u svetskom rukometu. Nikako mi nije jasno da jedan remi u prvom kolu može tako poremetiti ekipu. Pa šta ako je remi, ako je samo bod? Idemo dalje. Naša realnost je da će proći još jako puno vremena dok opet ne postanemo konkurentni. Najvažnije to da ako budemo osmi ili deseti na svetu, da to prihvatimo kao fenomenalan rezultat i da prestanemo da se vraćamo na stara vremena. Upravo to vraćanje u prošlost kad smo bili pri vrhu nas je i koštalo. 

PRATITE NAS:

  • tik-tok

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here