Đorđe Ćirković – “Trofej nismo osvojili 11 godina, idemo na sve protiv Vojvodine!”

Trener crno-belih rukometaša za Mozzart Sport pred finalni duel Kupa Srbije sa Vojvodinom u Novom Sadu govorio je o turbulentnih devet meseci na klupi tima za koji je nekada igrao, postavljenim temeljima, ambicijama da u Humskoj konačno dođu pehari, o trenerskoj filozofiji, Kojadinoviću, Zečeviću…

Paučina se uhvatila u trofejnoj vitrini u Humskoj. Rukometaši Partizana nisu osvojili pehar već 11 godina, a titulu 12. Posle slavnih dana, igranje Lige šampiona sa moćnim rivalima, Kilom sa Momirom Ilićem, Filipom Jihom, Kimom Andersonom, Monpeljeom sa Nikolom Karabatićem, Mladenom Bojinovićem, Petrom Metličićem, ili Kopenhagenom sa Mikelom Hansenom na početku karijere, posle dve vezane krune šampiona Srbije sa tada mladim stručnjakom Aleksandrom Brkovićem, usledio je finansijski kolaps i rezultatski post.

Godine su prolazile, a trofeji su zaoblizali crno-beli deo Topčiderskog brda. U isto vreme je Vojvodina demonstrirala silu i to još uvek radi. Deset godina je na srpskom tronu. Partizan je pretio, ali nedovoljno da sruši vladavinu tima sa Slane bare.

Prošlog leta – resetovanje u Humskoj. Stigla je nova uprava, krenulo se skromno, a novi trener postao je Đorđe Ćirković, iskusni stručnjak koji ima i zvanje doktora rukometa. Zamenio je na kormilu Darija Krželja koji je bio dvaput vicešampion. Nekadašnji igrač crno-belih vratio se u srpski rukomet posle skoro devet godina. Sa Vojvodinom je bio šampion Srbije 2014. godine, izabran je za najboljeg trenera naše zemlje, a vodio je rumunsku Konstancu u dva navrata i Eurofarm Rabotnik u Makedoniji. Od 2021. godine je neočekivano napustio Konstancu i to posle odličnog starta.

Stigao je tiho u Humsku umesto “viđenog” Španca Tonija Đerone, zasukao rukave i krenuo sa mladim timom u stvaranje novog Partizana. Crno-beli imaju velike planove, žele opet da osvajaju pehare, a to za to imaju šansu već u subotu (18.00) u Novom Sadu, kada izazivaju moćnu Vojvodinu u finalu Kupa Srbije. Biće to prvo finale posle 11 godina za crno-bele i šansa da se krene u oživljavanje kluba koji nema trofej više od decenije.

U intervjuu za Mozzart Sport, Ćirković je govorio o prošlosti, više o sadašnjosti, a najviše o budućnosti i ambicijama da vrati voljeni klub na staze stare slave.

Da se vratimo na prošlo leto. Kako je došlo do saradnje s Partizanom? Bio je turbulentan period, nova uprava, Toni Đerona je bio na pragu, na kraju od toga nije bilo ništa.

• Kada je sve to prošlo, u tom turbulentnom periodu, sa novom upravom, tih mesec nisam nigde ni pominjan, ni pozvan, niti je bilo kontakata. Ne znam ni s kim je uprava kontaktirala. Uglavnom, kada je sve to prošlo ili propalo, ljudi iz Partizana su me kontaktirali, dogovorili smo se već na prvom sastanku, rekao je Ćirković na početku razgovora za Mozzart sport.

Potpisali ste trogodišnji ugovor. Da li to govori da imate dugoročne planove sa Partizanom?

• Da, imam trogodišnji ugovor, ali na kraju sezone i Partizan i ja imamo aneks da možemo da prekinemo saradnju.

Ostajete li naredne sezone na klupi crno-belih?

• Ne pada mi na pamet da o tome razmišljam u ovom trenutku kada su najvažniji momenti u sezoni, kad treba da uberemo plodove onoga što smo mukotrpno radili osam meseci, kada smo prošli kroz jako težak period. Nije sada momenat da o tome govorim.

Kako ste zadovoljni sezonom? Prethodno leto, Partizan su napustila trojica bitnih igrača, Andrej Trnavac, Stefan Petrić i Vuk Lazović. Kapiten Nikola Zečević se povredio na juniorskom Svetskom prvenstvu u Berlinu. Kako je bilo da selektuje tim sa skromnim budžetom, a imenom kluba koji obavezuje da se ide na najviše ciljeve?

• Pre pre neki dan sam pogledao najave u novinama pre početka sezona, kako su nas videli kolege, procene gde je kome mesto. Svako to može da vrati nazad i da pogleda. Izgledalo je kao da se prihvatamo nekog uzaludnog posla koji je unapred osuđen na propast. Najave su bile čak i da nas polovina trenera nije videla ni kao kandidata za učesnika u plej-ofu, a nikako kao sigurnog u borbi u doigravanju za titulu. To je bila realno naša početna pozicija. Momenat kada sam došao, nije bio taj kada se stvara tim. Na evropskom nivou, neki ugovori su se završavaju već u januaru ili čak ranije. Ostalo je samo da, bez ikakvog kukanja, počnete da radite s tim čime raspolažete.

I početak sezone je bio baš težak. Bez Zečevića, povredio se i Nikola Kovačević, nije bilo ni Veljka Popovića. U jednom trenutku kada se lomio prvi deo sezone, revanš drugog kola EHF kupa sa islandskim Hafnarfjerdurom, igrali ste sa dvojicom bekova, Kojadinovićem i Peštićem. Šotić je morao prinudno da igra srednjeg beka. Kako je to tada izgledalo?

• Nešto smo morali da improvizujemo sa Šotićem na spoljnoj poziciji. Posle tog četvrtog kola u Novom Sadu smo ostali još bez trojice igrača. To je izuzetno težak period. Nije mogao ni trenažni proces da se odvija na pravi način. Prošli smo to nekako neoštećeni i polako se grupisali, priključili smo šestoricu igrača iz Lavova. Imali smo još četvoricu koja su počela s nama sezonu, a nisu više tu. To je bio izuzetno turbulentan period, sve to je iza nas. Kako je sezona odmicala, kako su se vraćali povređeni igrači, to je bilo sve bolje. I pre desetak dana smo imali prvi trening u sezoni gde smo svi bili tu. I sad tek naš trenažni proces liče na to što je trebalo da bude na početku sezone. Kad imate neki cilj, onda je i pustinja put koji morate da prođete.

Partizan je tri puta uzastopno bio drugi, imate novu ekipu, bez trofeja je klub 11 godina. Vojvodina realno odskače kvalitetom i budžetom. Šta je Partizanov cilj ove sezone?

• Držim se našeg prvog razgovora sa čelnicama kluba, gde je bilo dogovoreno da se klub stabilizuje u svakom smislu, i organizaciono, obavezana prema igračima i da rezultatski to ne ide ispod nekog nivoa koje je bilo prethodnih godina. U tom smislu sam potpuno zadovoljan. Nije bilo ni pritiska od uprave da to bude nešto više, nego je sve bilo tako kako smo se dogovorili prvi dan. Prvi cilj mora biti to, onda neki drugi korak mora biti to u skladu sa renomeom kluba da se borimo za trofej. Nismo ga osvojili 11 godina. Sada smo ušli u finale Kupa Srbije. Sledeći cilj mora da nam bude da smo stalno prisutni u borbi za pehare i da iz tog kontinuiteta dođemo do vrha. Imamo za rivala Vojvodinu. Čelni ljudi šampiona kažu da je njihov budžet na istorijskom maksimumu i sada već moramo da se borimo s klubom koji je na jednom evropskom nivom i to u svakom smislu, i organizacijom i budžetom… Ako neko misli da to može preko noći onda nisam ja čovek za ovaj posao nego Hari Poter.

Ima li Partizan te ambicije? Sigurno da vi želite organizaciono jači klub. I finansijski, naravno. Verujem da vam nije cilj da budete drugi?

• Naravno, ovo bez zadrške kažem. Prvi korak je postavljanja tih temelja za ovo što smo pričali da treba da usledi druge, treće godine… To je urađeno ove sezone. Ne vidim ni jedan signal od uprave kluba da to neće ići u tom smeru.

Rekli ste da se ekipe prave u januaru, februaru… Znate li vi sada, naravno, ako ostanete trener, koje igrače ćete imati sledeće sezone?

• Osim Uroša Kojadinovića, za koga se već zna da ide u Tuluz, ovi mladi igrači su svi vezani ugovorom. Naravno, uz još četiri do pet pojačanja, to bi bio izuzetno kvalitetan tim.

Znači, ovo sezone nije imperativ trofej?

• Sad, kada dođete do finala, nema ni alibi priče, da prebacujemo pritisak kako Vojvodina ima najveći budžet. Sad mi je cilj da u ovoj nedelji psihološki pripremim tim za meč, da ne ulazimo u finale inferiorni. Treba da budemo potpuno svesni težine meča, da ima drskosti i da ne pripremamo tu alibi priču da je sve na njihovoj strani, domaćinstvo, iskustvo, ogromno iskustvo i znanje igranja ovih utakmica i osvajanje trofeja. Ne želim to da radimo. Hoću da uđemo kao ravnopravan rival, potpuno ubeđeni da imamo podjednake šanse u finalu. I naravno, tako je pred svako borbu za trofej. Reč imaju oba finalista, ali u subotu pričaće samo pobednik.

Da li biste imali veće šanse da je finale na Banjici? Da li je domaći teren prednost Vojvodine?

• Ne mora da znači. Može to da bude pritisak, teret. Možda bi nama, mladoj ekipi, veće opterećenje bilo da igramo na Banjici. Jednostavno, Vojvodina ima toliko trofeja, zna kako se igraju ovakve utakmice, kako se osvajaju titule.

U polufinalu plej-ofa se sastajete sa Metaloplastikom? Čini se da su Šapčani u silaznoj putanji, dok se vi dižete s formom. Tim Vladana Matića ima prednost domaćeg terena u eventualnoj majstorici. Kako vidite šanse vašeg tima za novo finale Superlige?

• Ne bih ja to tako rekao. Metaloplastika je samo dobila jedan prostor, jer je fantastično odradila veo deo ligaške sezone. Možda je dobila taj period da se vrate korak nazad da bi otišla dva napred. Ima do toga još, sada nam je najvažnije finale Kupa Srbije u Novom Sadu. Odmah posle toga, od ponedeljka ćemo da se prebacimo na plej-of. Neće ni Metaloplastika da dopusti da ono što je gradila skoro godinu dana tako lako ispusti, a ima prednost domaćeg terena.

Nije vas bilo osam godina u srpskom rukometu. Imate li utisak da je liga jača, da ide na bolje?

• Da, mislim da je jača. Naravno, isto se vraćam na ono što sam ranije izgovarao, da želim pre svega da gledam moj tim, da budem tu dosledan. I da ono što kažem, da se držim toga. Toliko je nekih, da kažem, izazova unutar našeg tima, da nemam previše vremena da gledam druge. Ali u tom kontekstu možda bi neka korist za moju ekipu bila da češće susretnemo sa Vojvodinom, Metaloplastikom, Dinamom, Radničkim, Zvezdom… Kada bi po koji meč više bio tog intenziteta, bilo bismo još bolji, kvalitetniji. Recimo, utakmica koju smo odigrali protiv Metaloplastike na Banjici vredi kao recimo četiri neka druga duela.

Tokom sezone ste otvarali Pandorine kutije u rukometnoj Srbiji, pre svega kada je u pitanju suđenje, ukazivali ste na probleme. Da li je bilo povratnih informacija?

• Nikada u karijeri nisam imao problem s tim. Ko slobodno misli, zdravorazumski rasuđuje. Uvideo sam jednu stvar i tu sam stao. Dakle, ono što je govorio Kardinal Rišelje: ‘Dajte mi jedan tekst najpoštenijeg čoveka na svetu, samo šest redova, naći ću razlog da ga obesim’. Ono što sam rekao, niti sam uperio prst u nekog, niti sam prozvao nekoga i tako dalje. Imao sam samo neke činjenice koje sam video u toj analizi koju sam uradio. Kada neko izrazi kritički stav, to je poziv na promenu, da svima bude bolje. Nisam tražio prostor za svoj tim ili neke privilegije. I kad sam video da, osim pojedinih kolega kojima se i sada zahvaljujem i onih koji su mi slali poruke podrške, nije imalo neki odjek, onda zarolate misli i stanete.

Zimus su reprezentativci na stranicama Mozzart Sporta otvoreno govorili da bi se vratili u Srbiju. Kapiten Orlova Mijajlo Marsenić je rekao da mu ne bi trebalo mnogo da se opet obuče crno-beli dres. Slično su rekli i Bogdan Radivojević i Lazar Kukić… Da li Partizan ima taj projekat kao što ima Vojvodina, da vraća reprezentativce u zemlju? Možda ne sledeće sezone, ali narednih godina, u bliskoj budućnosti?

• Igrači Partizana sada mogu da potvrde da li ima neizmirenih obaveza prema njima, da li vide razliku u odnosu na prethodne godine. Opet kažem da su postavljeni temelji ove sezone i da po svemu što su signali unutar kluba, da se ide ka tome da će Partizan u narednim godinama biti sposoban da angažuje igrače tog nivoa. Mi smo na tom putu.

Da li i vaš ostanak zavisi od toga?

• Opet kažem, zaista ovih mesec i po mi je najvažniji. Ima vremena. I navijači i javnost neće vas gledati isto. Zavisi kako završimo sezonu.

Znamo da je u Partizanu bila baš loša situacija poslednjih godina kada su finansije u pitanju. Klub je bio poznat po tome da je morao da šansu pruži mladima, ali kad su oni stasavali, odigrali nekoliko sezona, kada im istekne ugovor, onda odlaze. Da li je pokazatelj da Partizan raste, da li ide u pravom smeru, na primer da kapiten Nikola Zečević ne ode sledeće godine kada mu istekne ugovor?

• Ljudi u klubu su potpuno svesni ovoga što ste rekli. Za tako stanje, ne možete nikog da okrivite, uperite prstom u nekog. Kada nema dovoljno novca, to bude jedina opcija. Ti mladi momci imali su iskustvo. To je bio veliki benefit za klub, da imate mlade, a iskusne igrače, sa nekoliko sezona u nogama. Ne možemo da pričamo o rastu kluba ako se nećemo bazirati na tim mladim igračima koji su sada tu i koji zaslužuju da tu ostanu. Prvi signal, ako ne završite da Zečević ostane još dve-tri sezone, da ne provede u klubu bar pet-šest godina, da postane tu prepoznatljiv, da osvoji neki trofej u Partizanu, onda ne idemo u pravom smeru.

Ove sezone u prvi plan je iskočio Uroš Kojadinović. Bio je na Evropskom prvenstvu u Minhenu bitan igrač kod Tonija Đerone. Eksplodirao je na početku sezone kod vas u timu, napravio sjajan transfer u francuski Tuluz. Rekli ste da je on prototip modernog rukometaša, recimo sličan kao Holanđanin Kaj Smits.

• Da ili kao bekovska trojka Islanda. Eto, to je taj profil igrača. Mislim da je odabrao razvojni put. Sviđa mi se njegov odluka da odbije duplo bolju finansijsku ponudu. Bila je tu i Vojvodina zainteresovana, ali ova o kojoj pričam je takođe iz Francuske. I da bira negde gde je razvoj. Tako treba da razmišlja reprezentativac Srbije. Da svoj put treba da bude postepen i da bira sredinu gde može to da dobije, da mu novac nije prioritet. To je retkost danas.

Da li je taj novi projekat Parizana Nikola Zečević? Bio je reprezentativac i pre teške povrede, ali od njega se očekuje tek da napravi bum naredne sezone, slično kao Kojadinović ove?

• Prvo, on ima veliko srce, ne plaši se ničega. Retko se viđa da se igrač tako brzo vrati posle teške povrede i da bude tako hrabar. E sad, to vraćanje posle više od šest meseci pauze je problematično. Kad se vratite usred tekuće sezone, to znači da ste propustili nešto što smo mi radili u taktičkom smislu, u fizičkom i tako dalje. Biće Nikola mnogo bolji kada prođe kompletne pripreme. Zato ga i očekujemo u punom kapacitetu sledeće sezone.

Čini se da navijači nisu prepoznali novi Partizan? Osim derbija jesenas, Grobara nema na Banjici. Videlo se prethodnih sezona koliko igračima znači huk s tribina, koliko bolje igraju kada je bučna atmosfera? Pao je i Vardar prošle sezone uz punu dvoranu u SEHA ligi.

• Da, tako je, nažalost. Jednom prilikom sam rekao da način kako ovi mladi momci rade na treningu i kako se ponašaju, da zaslužuju potpunu podršku. Nisam siguran da neki druge sekcije Partizana uložu toliko energije na treningu kao moji igrači. Iskreno ću vam reći da baš patim što ulazim u ovaj ambijent, kad su na domaćim mečevima prazne tribine.

Da se dotaknemo vašeg konkurenta Vojvodine. Partizan je prošle godine bio zainteresovan za Branka Predovića, a on će od naredne sezone da igra u Novom Sadu. Da li je Partizan, ali i drugi klubovi u Srbiji, u istom položaju kao večiti u fudbalu? Voša prva bira na tržištu, a ostalim šta ostane?

• Pominjao se Predović pre nego što sam stigao u Partizan. To je realnost, da Vojvodina prva bira. Šta ja mogu da dodam na to, osim da mi nije život lak sa velikim budžetom koliko je težak se malim. Imamo primere u drugim ligama, recimo u fudbalu. Bajern to radi već decenijama. Kad neko iskoči iz Dortmunda, bilo igrač ili trener, on ga kupi ili sad iz Levekuzena koji će verovatno da bude ojađen. To se dešava putem te finansijske moći. Ne doživljam Vojvodinu kao neprijatelja, tu sam proveo lepe godine. Slušao sam letos pažljivo Marka Vujina i Darka Jevtića u Doboju. Oni su pravilno to rekli, da Vojvodina treba da bude lokomotiva razvoja srpskog rukometa. Da kada ona povuče, da i drugi treba da teže da stignu na taj nivo. Moramo da sledimo taj put Novosađana. Ovo u Partizanu je sve jedan proces. Imao sam iskustva da vodim klubove sa mnogo većim budžetima. U Konstanci pogotovo. I stalno smo samo mi igrali u finalu protiv Dinama. U jednom trenutku smo ga stigli, ali samo zato što smo bili usmereni na sebe, na svoj rad, da rivala ne vidite kao neprijatelja. Ja baš doživljam tako Vojvodinu, nije uopšte ironično. Tako treba da bude. Baš kako su rekli da je Vojvodina lokomotiva, a mi ostali moramo da to pratimo. Mislim tu i na Metaloplastiku, Dinamo i Zvezdu. Samo tako ćemo da dobijemo veći kvalitet naše lige kojoj težimo.

Vojvodina je mnogo dobila na organizacionom planu dolaskom Marka Vujina. Ima li Partizan u najavi nekog “Marka Vujina”?

• I to je proces. Ne mislim da može da se uzme titule sa jakim sportskim sektorom, a sa slabašnim nekim drugim strukturama. Partizan na tome radi, i to u više pravaca. I oporavak igrača, briga o njima, trenažni proces, termini, sve to znatno unapređeno u odnosu na prethodni period. To nije uradio trener nego ti donosioci odluka.

Bilo je tokom sezone promena u upravi Partizana. Početkom godine je otišao dugogodišnji sportski direktor Aleksandar Blagojević, skoro je sidro digao i predsednik Skupštine Radosav Šljivančanin.

• Informacije koje dobijam da su poslednja dva Upravna odbora bila u punom sastavu, sa svih 11 ljudi. To su sve signali da idemo ka ozbiljnosti.

Kako gledate na period u Vojvodini? Osvajali ste trofeje u Novom Sadu, ali sigurno da klub ni organizacioni ni i finansijski nije bio na ovom nivou kao sada?

• Posao u Vojvodini gledam kao dovršen. Osvojili smo četiri trofeja, tri domaća plus Svesrpski kup i kroz kvalifikacije izborili Ligu Evrope gde smo imali tri ozbiljna rivala u grupi – Berlin, Skjern i Porto. U postavi Skjerna su bila tri olimpijska prvaka. U tom trenutku nije bilo ove nedogradnje koju je Vojvodina sad dobila kroz nova sponzortstva. Tada, u julu nije postajao budžet da se zadrži tim i da se ojača.

Kakvo iskustvo nosite iz Rumunije? Naše komšije ulažu “nenormalna” sredstva, pogotovo u ženskoj konkurenciji, ali reprezentacija nema velike benefiti od toga?

• Nisam distrubuter istine da ja sada nešto komentarišem. Mislim da je prvo dobro što se ulaže toliko. U ženskoj kategoriji je najjača liga na svetu, po budžetu, količini novca, broju stranaca. Muška nešto zaostaje, ali ima pet-šest ekipa sa milionskim budžetima, gde Dinamo odskače. Oni tu treba da odgovore na to pitanje li je problem u broju stranaca, da li da nađu taj optimalan broj. Video sam je to velika država, da ima ogroman potencijal, ali nekako se ne povezuju to na pravi način. Mislim na taj rad s mladim igračima. Kada se to poveže, kada spustu tu bazu, kada počnu da vode računa od malih nogu, biće i boljih rezultata. Po nekim gabaritima, ti momci biraju prvo rukomet, ali oni propuštuju šansu da urade pravu selekciju. Kada dođu sa 19 godina dobijaju ozbiljne ugovore, a to nije dovršen igrač i tu nastaju problemi.

Kada ste rekli selekcija, imate li neki uvid u rad mlađih kategorija Partizana? Rekli ste da imate odličnu saradnju sa Lavovima. Da li možda radite s njima neke treninge, gledate ih?

• Imam odličnu saradnju sa Zoranom Todićem iz Lavova. Kada smo imali problem u toku sezone, uvek nam je izlazio u susret. Ti igrači koji su nam se pridružili u oktobru nisu remetili atmosferu na treningu i to mi govori da su to obučeni igrači. Odmah mi je bio signal da se tamo dobro radi. Gledao sam utakmice i u stalnom sam kontaktu s njim i to su neke nove stvari koje uprava Partizana treba da postavi na zdrave osnove.

Protiv Dubočice smo videli Nemanju Jovića na desnom beku? Ide li stopama Uroša Kojadinovića?

• Sve što ja vidim u radu sa Jovićem je da se on mnogo bolje oseća na desnom beku. Jednostavno, to vam i brojke kažu – stavite ga na beka, on ima fenomenalni učinak, odmah krene sa dva plusa. Na krilu je nekako stalno u grču. Imali smo problema sa povredom Luke Lazića, pa je Jović bio žrtva. U nekoj perspektivi ga vidim da deli minutažu, neki ‘bekap” na desnom beku. Ima odličan šut. Protiv Metaloplastike je dao gol iz deveterca, kada je pretio pasivan, u sledećoj akciji je iznudio sedmerac. Znači, za minut je uradio koliko za 59 minuta na desnom krilu. On je u mlađim kategorijama igrao tu poziciju, pa je prebačan na krilo. On je bek.

Da li je ideja za narednu sezonu domaći igrači ili možda dolazi u obzir i neki stranac? Imate u timu Grka Markatatosa koji je više odbrambeni igrač.

• Prvo treba da uradimo analizu svega što smo uradili u ovoj sezoni, da vidimo gde nam je potencijal i koje su to rupe koje treba da popunimo. Mislim da se tako tim stvara, da vidimo koji nam profil igrača fali, da bi mogli da ispratimo visoke ambicije. Mnogo je važno da imate optimalan broj kvalitetnih igrača. Ne znam kako mladi igrač može da se razvija ako ima deset ispred njih. Sad će mi reći da je najbolje individualni trening sa pet igrača. Ne možete nadoknaditi taj intenzitet. To je problem. Radio sam u Rumuniji, i tvrdim da naši mladi bolje konceptualno poznaju rukomet, da su talentovaniji. Pojedini imaju više energije, ali jednostavno vi ne možete organizovati trening, ali i 90 odsto naših klubova, da oni imaju intenzitet na evropskom nivou. Kada bismo to dobili, tvrdim zašto bi se neki Danac bolje razvijao od naših?! To su krucijalni problemi. Mi to nemamo, 90 odsto naših klubova funkcioniše na budžetu i strategiji niskih ciljeva.

Rukomet nije skup sport kao recimo fudbal i košarka.

• Vrlo malo nam treba, samo da pogodimo te strateške stvari, šta je potrebno, šta hoćemo?

Vojvodina jedina u Srbiji ima budžet koji je probio sedmocifrenu brojku, što za većinu klubova u Srbiji izgleda kao nemoguća misija. Ipak, to sveukupno je kao pola godišnje plate Kevina Pantera?

• Ne moramo da gledamo druge sportove, nego samo da pogledamo druge države. Vojvodina ima, recimo, budžet kao šesta ekipa u šampionatu Rumunije. To su svi ugovore koje ima recimo Steaua, ĆSM Bukurešt…. Znači, u Srbiji je neko sa takvim budžetom uradio mnogo više nego neko u drugoj državi. Nije da mi ne znamo, ali treba kontinuitet ulaganja. Rukomet je u u psihofizičkom smislu najzahtevniji sport. Da se niko drugi ne uvredi, posle šaha tu ima najviše kombinacija. To treba da igraju izuzetno pametni momci koji mogu da trpe batine. Vrlo zahtevan sport. Ovde na pulsu od 160 trpite udarce i onda treba da donosite odluke u punoj brzini. Nema puno takvih sportova.

Kad smo kod budžeta u Srbiji, trend je vraćanja igrača koji su pre nekoliko godina hrlili recimo u Izrael, rukometni neatraktivnu državu. Sada taj novac može da se dobije u Pančevu, Metaloplastici, o Vojvodini da ne pričamo… Da li su domaći igrači prepoznali da im je bolje sada ovde nego da odu samo da to bude inostranstvo?

• Apsolutno je tačno da je sada u ova najbolja četiri kluba bolje nego što je bilo. Potreban je kontinuitet i prepoznavanje ovih strateških tačaka, šta, gde treba da uložimo, da bi dobili još taj veći kvalitet. I to će imati koristi i za reprezentaciju.

Partizan je prošle godine vodio bekovski trio sa 21, 22 i 23 godinom (Zečević, Petrić i Kojadinović). Krajem prošle godine je stigao Nemanja Obradović da pojača konkurenciju na spoljnim pozicijama. Fali li Partizanu još iskusnijih igrača?

• To je sada mač sa dve oštrice. Kada je tim mlad, igrali dobijaju šansu, ali nisu prošli težak put. Mi to plaćamo, čak i u reprezentaciji. Najbolja kombinacija je kad dobijete prekaljenog, iskusnog reprezentativca, koji ima i uspešnu inostranu karijeru, koji je pravi sportista, profesionalac. Kada dovedete takva tri-četiri igrača, koji imaju dobar fitnes, dobro rade tranažni proces, onda taj transfer znanja sa starijeg na mlađeg kolegu dobije veći efektat. Taj iskusni bude korektor. On je model na koji se ugleda mlađi igrač, da se dolazi 15 minuta ranije, da se odlazi poslednji s treninga, da se prenose ta iskustva da se kroz konkurenciju s njim boriš za mesto u timu. A ne, ti si sad mlad, i eto igraš u Partizanu. Ne prolaziš taj težak put, jer to je tako, lako se dobija šansa, i onda se čudite u 24. godini, kad odete u inostranstvo, sad moram da se borim sa nekim. Onda nastanu lomovi i gube se karijere. Moja filozofija je takva, iskusni i mlađi igrač na istoj poziciji. To je idealna situacija.

Počeli ste sezonu sa dvojicom mladih golmana, Dimitrijem Jelićem i Ivanom Mihajlovim, ali su morala da dođu dvojica iskusnijih, Luka Arsenić i Nemanja Marjanović?

• Sticajem okolnosti, to je bila Jelićeva odluka. Borio se sa tim poslom koji ga ispunjava. Tačno se videlo, bio je fenomenalan 20-30 minuta. I onda je zbog toga, što mora da odgovarate tim drugim obavezama, padao. U jednom trenutku je i on shvatio da ga ovo potpuno ispunjava, pa je odlučio da završi karijeru.

Znači, falilo je taj profesionalizam?

• Upravo to. Mi smo njega izgubili, zato što je prethodnih godina bio amaterizam, gde se igraču dozvoljavalo da bude i tamo i vamo jer je do lakše, onda ga platiš manje. On je bio izuzetan potencijal. Nija ga Partizan ispustio, nego je i prethodnih godina to bilo kada je bio u Vojvodini i Crvenoj zvezdi.

Da li je i reprezentacija trebalo da bude lokomotiva povratka rukometa na mesto koje mu pripada u Srbiji? Posle nekoliko godina blagog uspona, usledio je strmoglav pad u Minhenu i novi početak. Kako gledate na period Orlova pod komandom Tonija Đerone?

• Ja sam samo navijač reprezentacije. Rekao sam za Tonijev rad da u njegovom mandate od četiri godine nije bilo nikakvih konflikata, afera. Svi su se rado odazivali. Bez obzira na nedostatak ovog konačnog rezultata, dve lopte su odlučivale da sve bude pozitivno. Ipak, njegov legat bih ocenio kao pozitivan, dobili smo bazu koja je proširena. Niko nije ljut, svi su tu. I to vidim kao jedan proces. Znači, ne pričamo o debaklu, pričamo o jednoj odluci protiv Islanda, Mađarske, Crne Gore… Bukvalno u svakom meču jedna odluka je bila ta da sada suprotno pričamo. Što se tiče mog rada, morate da postaviti nerealne ciljeve, jer samo tako taj put vodi do progresa. Mora tako da bude bez obzira koliki je taj pritisak. I ovde u Partizanu je tako, kakvo drugo mesto, bez obzira koliko sad to bilo nerealno, mora cilj da se postavi osvajanje trofeja. Isto mislim i za reprezentaciju.

Igrači i Toni Đerona su pričali o medalji. Nije to bila tabu tema, nisi novinari “pumpali” nerealne ciljeve?

• Kao što me zabavljaju komentari spolja o mom timu, tako ja ne želim da budem deo toga. Ne znam šta se dešavalo unutra, ne znam kakva je bila priprema, ne znam šta je to Toni njima govorio, kako onda mogu da komentarišem. Samo igrači i bivši selektor znaju tačan odgovor na to. I mislim da tu i treba tražiti odgovore, tu su pravi sagovornici. Ja sam samo navijač koji želi sve najbolje mom nacionalnom timu. Uverio sam se radeći u inostranstvu da nas potpuno drugačije gledali kada smo pobedili Francusku. Mi smo se mnogo lepše osećali mesec dana posle toga.

Kako gledate na izbor Borisa Rojevića za selektora i Marka Vujina za direktora reprezentacije?

• Opet je nevažno šta ja mislim. Ljudi koji su na odgovornim pozicijama donose odluke i snose određenu odgovornost. Deluje mi logično da posle uspeha u Srbiji, kasnije i u Evropi, neki naš stručnjak dobije poverenje. Bili smo degradirani kao struka, a mislim da nije takva slika. Reći ću vam moje iskustvo da sam sa slabijim timovima i neuporedivo manjim budžetima dobijao pet najvećih španskih trenera. I oni zbog toga nisu patili, a da je suprotno, govorilo bi se loše o našim stručnjacima. Podrška za mladog trenera, to je bio logičan izbor.

Čini se da je prošlo vreme španskih trenera, da je hit dovesti Skandinavce? Recimo, PIK Seged je posle decenije sa Huanom Karlosom Pastorom odlučio se za Šveđanina, Mikaela Apelgrena. Strategijski, da li se rukomet pomera po tom skandinavskom modelu – brzina i snaga?

• Ova pravila ubrzavaju igru, traže se drugi profili igrača i to treba anticipirati. Recimo kao Kojadinović, brzi, eksplozivni, sa dobrim šutem, odlukama. Znači, brzina i brzina donošenje odluka postaju ključni faktori. Sve manje ima tih šutera sa 10 metara. Moramo da uđemo u taj voz, da selektiramo takve igrače. Ovih odbrambenih specijalaca biće sve manje. Potreban je kompletan igrač koji igra u oba pravca.

Mislite da će da “izumru” ti specijalci koji su se proslavili poslednje dve decenije?

• Te promene idu. Ko je danas počeo to da radi i to sa mladima, kao u Nemačkoj i u Francuskoj, taj će da diktira u narednoj deceniji.

Kažu da se sada rukomet u napadu igra od šest do devet metara, pa ko koga prevari?

• Ja ga vidim u toj brzini, to je tako. Sad, da li mi upadamo u taj voz ili… Hoćemo li mi da se uključujemo”

Čini se da su balkanske selekcije pale, posebno Hrvatska, kada je postalo moderno da se igra “7 na 6” u napadu. Skandinavci to rade maestralno, dok selekcije sa ovih prostora kaskaju u tome? Ima li neka naša ekipa koja ume da igra sa viškom igrača u napadu, a da ne primi lak gol kada ostane prazna mreža?

• To je sad diskutabilno. Dosta naših trenera je saglasno da ta igra “7 na 6”, da postajemo jedini sport gde brojčano napadača ima više nego defanzivaca. Ne sviđa mi se taj trend, ali to daje šansu ako pravilno koriste ekipama slabijeg kvaliteta da urade nešto više. Recimo, na ovom Evropskom prvenstvu je najviše su to koristila Farska Ostrva. Ne postoji nijedan model koji mi na Balkanu ne možemo da primenimo. Samo je pitanje da li mi to na vreme počnemo da radimo. Ja vidim ovde kod mojih igrača u Partizanu sa 21-22 godinom da se sa nekim konceptima nisu uopšte susreli. I onda to stvara problem da li počinjati to, a znate da ne možete da stignete da ih obučite do maja. Mi ovde sa balkanskim prostorom znamo da se ‘loptamo’.

Da li znači da neće više biti igrača tipa Mikela Hansena ili Kirila Lazarova, Petra Đorđića kod nas, koji ne igraju odbranu. Ili recimo Miloš Kos koji sledećeg meseca treba da bude glavni igrač Srbije u dvomeču protiv Španije u baražu za SP, a retko u Zagrebu igra u defanzivi?

• Mora da se uče od malih nogu? Evo, upravo taj koncept odbrane, vidim to i u mom klubu. Imao sam strahovite probleme. Kako onda da idete dalje, konceptualno. To su osnovni problemi. Tu se to rešava, u mlađim kategorijama, a ne u seniorima ili još manje u reprezentaciji. Ne odaju džabe hvalospeve Francuzi svim svojim trenerima. To je njihova zasluga, najmanje ima ovoj menadžer koji bukvalno samo upravlja reprezentacijom.

Da li radite individualno sa igračima? Da li postoji u klubu, neki vaš pomoćnik koji radi isključivo sa bekovima, krilima, pivotmenima, da se na treningu radi recimo samo jedna finta, akcija?

• Često sa svojim saradnicama pričam o tome jer su bili neki komentari kako to radimo, pa smo morali da vidimo u statistici. Od više od 280 treninga koje smo uradili ove sezone, a mislim i na fitnes, 80 odsto su bili razvojni. Vidim neke pozitivne stvari pošto smo rano završili sa Evropom, pa smo igrali uglavnom na svakih sedam dana. To je fantastično za rad. I mi smo to iskoristili. Mislim da će Partizan benefit od toga da ima sledeće sezone. Nismo bili ni blizu nekih taktičkih detalja, svesno smo to napravili.

Vojvodina je recimo preokrenula prošlu sezonu dovođenjem Miljana Pušice, koji je zategao odbranu, komandovao defanzivom. Uz njega su i svi ostali bili bolji. Dolaskom Vuka Lazovića prošle sezone, Partizan je bio mnogo jači, kompaktniji. Da li je Nemanja Obradović taj defanzivni komandant?

• Jeste, Obradović je taj. Ova ekipa Partizana ima izuzetan napadački potencijal. Izgleda je to sad trend kod mladih. Neverovatno su talenti u jednom pravcu, a ova druga je zapostavljena. I onda se uvek borimo s tim. Vodio sam klubove s mnogo većim budžetom i kvalitetom, ali mnogo slabijim napadačkim potencijalom. Ova ekipa sa svim problemima koje ima, ona ide na 30+ golova. Sad zamislite još da imamo taj odbrambeni potencijal. I onda ste stalno u tom problemu da u bekovskoj trojci imate recimo dva igrača koji mogu da daju gol kome god hoće, a ne možemo da se odbranimo. I onda je to ogroman problem da nađete taj balans. Zato je tu Obradović, takav profil nam je bio potreban, ali i da osposobimo što više tih mladih igrača. Zato je Zečević budućnost jer igra u oba pravca.

Rekli ste na konferenciij za medije posle meča sa Vojvodinom na Banjici da Zečević i Obradović jedini imaju telo za Evropu?

• Dobro, možda je tada bilo malo impulsivno. Sad, kako je ko to razumeo. Mislio sam zato što igraju u oba pravca. Ne kažem recimo za Peštića… On sada može da igra napad u Bundesligi, ali ne može u odbrani. Pričamo o tome da to telo koristiš u oba pravca. Popović isto može da nađe rešenje protiv bilo koje evropske ekipe. To je pokazano protiv PIK Segeda i Eurofarm Pelistera u prijateljskim mečevima. Moram malo da korigujem tu moju izjavu.

Koje su to pozicije koje Partizanu fale? Logično je da to bude desni bek posle odlaska Kojadinovića?

• Malo ih ima na tržištu i ne samo to, nego što znamo da tri-četiri ekipe na nivou Lige šampiona ili Lige Evrope traže iste igrače. U startu smo limitirani. Znamo, četiri-pet igrača koji bi nam pomogli da povećamo kvalitet, profili koji bi Partizanu doneli 60 odsto bolji tim.

Mogu li za naše uslove “bombe” da dođe u Partizan, a to su srpski reprezentativci koji će u junu biti slobodni?

• Sve ovo što čujem da su signali iz uprave je da mi idemo u tom pravcu. Kod slaganja te ekipe, treba da se vodi računa o balansu. Dakle, da kupujete igrača, recimo beka koji igra dobro “2 na 2”, onda je potrebno neki dominantan pivot koji će to isprati. Vodimo računa da za neki uloženi novac dobijemo najbolju vrednost. Nije to uvek moguće, ali neka moja logika je da tako stvaramo. Da ne gomilamo igrače na istim pozicijama, a na nekim da imamo rupe. Ako stvarate jaku odbranu kao što je uradila Vojvodina, ta ogromna energija Pušice, Ratkovića i Vukovljaka, ne bi imala toliko efekta da nema četvoricu krila koji kao vetar trče. Svi oni imaju veliki individualni kvalitet, posebno za ovu našu ligu gde rešavaju samo kroz kontru. Nije joj potrebno da previse komplikuje.

Ima li Partizan uslove za velike ciljeve, dovoljno termina u dvorani?

• I to je tema o kojoj se brine uprava. Potpuno smo svesni da bez toga nema boljitka.

Da li se prate više potencijalnih pojačanja?

• Da, skupljamo informacije, raspitujemo se. Takođe, ne smemo da se fokusiramo na jedno ime, pa ako recimo to ne bude moguće, jer ima bolje ponude od drugih, da ostanemo kratkih rukava. Ne treba da žurimo, ali smo svesni da bez dvojice, trojice ekstra kvalitetnih igrača na reprezentativnom nivou ne možemo da napravimo iskorak koji želimo naredne sezone.

Kako izgleda kad bodrite košarkaše Partizana u Areni pred 20.000 ljudi? Nekada su na rukometnim utakmica tražila karta više. Može li opet to da se dogodi?

• Sve verujem, ali me stvarnost demantuje. Pamtim polufinale Kupa kupova sa Sjudad Realom, gde sam igrao za Partizan. Koliko je ljudi bilo na Banjici, toliko je bilo i ispred. Tada je bila potražnja za 10.000 ulaznica. Tada se pričalo da ako budemo igrali finale, da ćemo da se preselimo u Pionir. Falio nam je jedan gol za duel sa Flensburgom. Dogovoren je bio Pionir. Potrebno je vreme da dođemo do toga. Moramo prvo da stanemo, da napravimo temelje, pa da vratimo te dane. Zašto je rukomet sport broj 1 u najnaprednijim nacijama, kao recimo u Skandinaviji? Da pošaljem smelu poruku. Ako hoćete zdravu psihofizičku naciju, to će biti kada budemo osvajali medalju u rukometu.

Kako je kod vas bio prelazak od igrača u trenera? Kad ste odlučili da će vam ovo biti životni poziv?

• Sada je 90 odsto priče da o trenerskom poslu počneš da razmišljaš kada završiš igračku karijeru. Imao sam sreću da sam Fakultet za Sport i fizičku kulturu diplomirao dok sam bio još igrač. Radio sam i učio od olimpijskih šampiona. Sve treninge od Mileta Isakovića, Čileta Miškovića, Zorana Kurteša, Rnića, Lajića, Trbojevića, sam zapisivao. U tom trenutku sam se spremao da budem trener. I sada je to pravo blago. I da ste genije, ne možete sve da zapamtite. Sa Miletom Isakovićem ili Čiletom Miškovićem, Gužvom Jevremovićem, žalim što više nisam radio. Od svakog sam nešto naučio. Kao igrač sam hteo da budem trener.

Ko je po vama najbolji igrač današnjice?

• Ovaj iz Berlina Gidsel je sjajan. Sve može, sve je kod njega lepršavo. Ali, ne volim to, ko je najbolji. On je da se gleda i uživa. Nekada se u rukomet ulazilo preko kože. Osetite pune tribine, naježite se, kao recimo Metaloplastika kada je igrala pred punim tribinama u Šapcu u zlatno vreme. Tako je sada recimo košarka. Rukomet je nekada bio “touch skin”, a sada je “touch screen”. Tada je bilo dovoljno da samo uđete u dvoranu, inficirate se, sada nema tog ambijenta da deca to osete nego mora sve da bude “touch screen.

Koliko ima moderne tehnologije u vašem radu? Španski treneri sate provode pored kompjutera, traže slabe tačke protivnika?

• Ako pratim nauku, ona mi kaže koliko neko može da ima fokus. Dvadeset minuta i koliko informacija može da se primi u tom periodu. Ako igraču dajem četvrtu informaciju za kratko vreme, već slabi ona prva. Nauka je to već dokazala. Sad, šta Španci rade… Ja se držim onog što je nauka dokazala. To je najčešći problem danas. To idu studije o tome, o oduzetoj pažnji i fokusu koji je sve kraći. Nećeš to rešiti ako neko ima pažnju 10 minuta, a ti ga držiš sat i po, zaključio je Ćirković za Mozzart Sport.

PRATITE NAS:

•