O početku rukometa u Jagodini više puta je pisano. Skoro uvek je isticano – da je prvu loptu, sa radne akcije Kučevo – Brodice, doneo učenik Učiteljske škole Mićun Pavićević.
Da, tako je počelo. Ima tu istine, ali ne prave odnosno potpune. Ovim želim da iznesem neke činjenice, odnosno da kažem da rukomet u Jagodini nije nastao samo od „moje” rukometne lopte, koju sam doneo već od rada na formiranju i razvoju ovog sporta, koji je organizovao Glavni odbor Fiskulturnog saveza Srbije, u čijem sam radu učestvovao. Rukomet se u Srbiji do 1948. godine nije igrao, sem pri nekim fiskulturnim društvima u Beogradu i to kao rekreacija ili vid treninga za laku atletiku.
Godine 1948. Fiskulturni savez Srbije odlučio je da laku atletiku omasovi, i ujedno organizuje rukometne ekipe po gradovima a kasnije organizuje takmičenja. U tom cilju organizovan je tečaj za instruktore i sudije lake – atletike i rukometa koje su prisustvola po dva člana sportskog društva iz svakog grada u Srbiji (nisu se svi odazvali), jedan za atletiku i rukomet a drugi za odbojku i košarku.
Učesnici tečaja smešteni su u naselju pored trase buduće železničke pruge Kučevo – Brodice. Naselje je imalo sve objekte za ove sportove. Ukupno nas je bilo preko stotinu na tečaju, pola je bila u jednoj a druga polovina u drugoj grupi. Rukovodilac za laku atletiku bio je pokojni Miodrag Živković – Žica, pravnik iz Beograda i dugo godina rekorder Srbije u skoku u vis a za rukomet Reno Vinek iz Zagreba, jer stručnjaka rukometnog profila tada u Srbiji nije bilo.
Prvog dana nastave predočeno nam je da nam je prevashodni zadatak, po završetku tečaja, da u svojim mestima organizujemo ove tzv. male sportove, da će pratiti naš instruktorski rad i pružati nam potrebnu pomoć.
Po završetku tečaja polagali smo ispite i dobili uverenja o stručnosti. Kao najbolji na tečaju za rukomet i na završnom ispitu dobio sam kao nagradu rukometnu loptu i trenerku.
Po povratku u Jagodini počeo sam da radim na lakoj – atletici, uz pomoć nastavnika Jove Cvetkovića, a onda su iz Fiskulturnog saveza javili da treba forsirati rukomet. I počeo sam sa svojim drugovima iz Učiteljske škole i još nekim vršnjacima. U prvo vreme nije bilo oduševljenja i nerado su se okupljali. Brzo sam ih upoznao sa pravilima igre i pošto ih je samo lopta svojom veličinom privlačila, prešao sam na igru. Trenirali smo u školi i na ulici. Čim su osnovu savladali uz pomoć poznatog fudbalera Marka Sabljića – poznatijeg kao Dikanče, obezbedio sam da igramo utakmicu na fudbalskom igralištu, nešto ranije nego što je trebala da počne fudbalska utakmica, FK Nikčević. Među prvim rukometašima bilo je i gimnazijalaca, pa smo anonsirali, preko plakata, da igraju ekipe Učiteljske škole i Gimnazije. Krajem utakmice dolazila je publika da bodri fudbalere Nikčevića, a neki su, gledajući nas, dobacivali, smejali se i dovikivali “Napred – hazenaši”.
Utakmicu sam sudio i ujedno igrače usmeravao. Te 1948. godine prvi put je na fudbalskom igralištu Nikčevića u Jagodini zaskakutala rukometna lopta.
Sutradan sam javio Glavnom odboru Fiskulturnog saveza Srbije da Jagodina ima rukometaše za dve ekipe, te da nam pošalju neku ekipu iz unutrašnjosti, kako bi smo odigrali prvu zvaničnu utakmicu. Međutim, do tada od strane “tečajaca” niko nije formirao ekipu! insistirao sam kod saveza i dalje i oni su poslali rukometnu ekipu Gimnastičkog društva Beograd V iz Beograda. Bili su to skoro svi igrači viši od nas, jači i uigraniji. Opet, uz pomoć pokojnog Dikančeta i Paje Gligorijevića utakmica je plaketirana kao predigra fudbalske utakmice Nikčevića.
Mićun se seća i rezultata dve oficijelne, javne utakmice rukometaša Jagodine.
Susreti sa ekipom Gimnastičkog društva V bili su veoma dinamični, a naši su dobili i prve aplauze. Ponajviše Aleksandar Vitić – zvani Majmunica, koji je bio nezadrživi centarfor, koji je po sticanju diplome učitelja pristupio Niškom Železničaru 1949. Na njoj sam igrao centarhalfa, zbog toga da bih bio dirigent naše igre. Bio sam i prvi kapiten. To su, dakle, bile prve zvanične utakmice u Jagodini, a verujem i u unutrašnjosti Srbije. U Jagodini smo pobedili sa 7:6 (17. oktobra 1948. godine) a u Beogradu sa 4:2.
