Vrhunski stručnjak Nenad Šoštarić, sada već bivši trener Lokomotive i trener ženske rukometašice, preuzeo je Zagreb, prešao u muški rukomet, a sada će kao trener večitog prvaka Hrvatske pokušati da vrati Zagreb na pobedničke staze, gde je skliznuo u poslednjih nekoliko godina.
Klub koji je početkom devedesetih i u najgorim ratnim vremenima igrao na gostujućim ili neutralnim terenima, a opet dva puta bio prvak Evrope 1992. i 1993. godine, do kraja je još četiri puta igrao u finalima Lige šampiona. 1990-ih, a posljednji put u polufinalu bio u sezoni 1999.-2000.
Ulazeći u novi milenijum, klub je, uprkos svim naporima, polako padao ka osrednjosti, što je uzrokovano nedostatkom finansijskih sredstava, koja su, nažalost, doslovno jedino merilo uspeha u savremenom sportu. „Koliko para, toliko muzike“.
U tom periodu postojale su razne klupske politike, od pokušaja stvaranja mladih timova, koji su, prema planovima, trebali biti rasadnik hrvatske reprezentacije, do onih pokušaja kada su iskusni reprezentativci vraćeni u klub, kao što je Ivano Balić i mnogi drugi koji su osvojili na međunarodnom nivou sve se moglo osvojiti.
Nažalost, pošto postoji novi format takmičenja u Premijer ligi, hrvatski šampion nije uspeo da dođe do Fajnal-fora, najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja, a ta želja će, kako stvari stoje, i dalje ostati.
Nakon što je Zdravko Zovko dva puta vodio Zagreb do kraja, na Evropsko prvenstvo, a u prvom mandatu bio je na klupi od 1990. do 1994. Bio je i selektor Hrvatske koji je osvojio evropsku bronzanu medalju u Portugalu 1994. i svetsko srebro medalju na Islandu 1995. Nešto manje uspešno su njegovim stopama krenuli Vinko Kandija, Abas Arslanagić, Josip Glavaš i Velimir Kljaić.
Zovko se ponovo vratio u zagrebački klub, baš u sezoni kada je odigrano poslednje polufinale protiv Kila, u sezoni 1999-2000.
Bez obzira što je posle njega u klub došao Lino Červar, na reprezentativnom nivou najtrofejniji hrvatski trener u istoriji, i bez obzira na to što su u godinama koje su dolazile, Slavko Goluža, Veselin Vujović, Ivica, između ostalih, bili u klubu suočeni sa svim snagama kvalitetnih trenera, hrvatski prvak nije mrdao više od 20 godina, a njegov najveći uspeh u Evropi bio je plasman u četvrtfinale Premijer lige.
Istovremeno, Malo Zagreb znači da je poseban u svetu, a osvojio je sve šampionske titule na domaćem nivou, kao nijedan klub na svetu, i osvojio je sve domaće kupove, osim dva da je uzeo 2001. i 2002. Metković – kad im u Evropi gotovo ništa nije išlo na ruku.
Zagreb je u poslednjih deset sezona samo tri puta ušao u četvrtfinale Lige šampiona, dok je dno dotakao u sezoni 2020-2021, kada u 14 utakmica u grupi nije osvojio ni bod.
Za klub koji u svojim domaćim utakmicama protivnicima nije davao ni najmanju šansu, zaista je u pitanju pad i pad na niske grane, što Nenad Šoštarić sada mora da zaustavi i pokuša da vrati narušeni ugled.
Ipak, reč je o klubu kroz koji su prošli svi najbolji hrvatski rukometni reprezentativci, izuzev Petra Metličića.
Tokom svih tih godina kroz klub su prošli brojni internacionalni igrači, poput sjajnog Andreja Lavrova, makedonskog majstora Kirila Lazarova, Norvežana Franka Løkea, Mađara Đule Gala, kao i niz slovenačkih, makedonskih i srpskih reprezentativaca.
Što se tiče trenera koji su vodili klub, u zagrebačkom klubu su bili svi istaknuti domaći stručnjaci, kao i popularni Veselin Vujović i Branko Tamše, koji sada sa velikim uspehom vode Nexe.
Ako je, po pravilu, tokom svih tih godina bilo teško zadržati najbolje igrače, jer je tržište nemilosrdno, jedna od glavnih „grešaka” koja ide na račun čelnih ljudi kluba je stalna i prečesta promena trenera.
Ukupno, nakon prvog odlaska trofeja Zdravke Zovka 1994. godine, u Zagrebu je bilo 26 trenerskih promena, za jedva nešto više od isto toliko godina (33) i ispostavilo se da je hrvatski prvak promenio prvog čoveka struke skoro na godišnjem nivou.
Istina, na tom spisku zagrebačkih trenera tri puta se pojavljuju imena Lina Červara i Slavka Goluže, po dva puta su u klubu bili Veselin Vujović, Silvio Ivandija i Ivica Obrvan, ali to ne menja zaključak da je Zagreb na tri i malo više decenija sam previše puta menjao trenere, a barem je kontinuitet vođenja kluba bio garancija za bolje rezultate.
- Teško je reći da li je nešto trebalo drugačije da se uradi. Možda je ipak trebalo da budemo strpljivi sa trenerima koji nisu odmah dali rezultate, jer sve zavisi samo od njih. Neko dobije sjajnu grupu ljudi, neko dođe u situaciju da ih grupa igrača ne prihvata, pa ne ide sve kako treba. Hrvatski rukomet je, u svakom slučaju, imao odlične rezultate, s obzirom na malu bazu, zemlja je rezultatski još uspešnija, sa dva olimpijska zlata, svetskim zlatom i mnogim drugim priznanjima. Slažem se da se poslednjih godina, recimo, Zagreb previše rotirao i menjao trenera, ali isto je i sa igračima. I nisu uvek dobijali dovoljno vremena; da radimo u kontinuitetu, rekao je Zdravko Zovko, najuspešniji trener Zagreba u istoriji.
Poređenja radi, najtrofejniji klub u istoriji rukometa, španska Barselona, koja je od Zagreba ponela najviše titula, od 1983. godine ima samo pet trenera. Valero Rivera je vodio klub od 1983. do 2003. godine, Ćesko Espar od 2004. do 2007. godine, Manolo Kadenas od 2007. do 2009. godine, Gzavije Paskual od 2009. do 2021. godine, od kada je Karlos Ortega postao trener. U punih 40 godina – samo pet trenera! Uzmite, međutim, nemački Kil, klub koji je od 2007. osvojio četiri evropska prvenstva, što je još kritičnije za Zagreb. Kil je od 1993. do 2008. vodio Noka Serdarušić, zamenio ga je Alfred Gislason, koji je radio od 2008. do 2019. godine, a potom ga je trenirao Filip Jiha. Tri trenera za 30 godina! Tako „Švabo“ radi.
- Usponi i padovi u sportu su sasvim normalna stvar, dešavaju se i kod najboljih. Možda je Barselona jedini izuzetak, jer traju sve vreme. A kako je padao i dizao se, to je bio slučaj sa Vespremom, koji sam vodio dugih sedam godina. Ali koliko god da je dobro, u jednom trenutku postaje teško, kada trener stalno mora da sastavlja novi tim koji se takođe stalno menja. U svakom slučaju, slažem se da, što se trenerske profesije tiče, treba biti malo strpljiviji. Izborniku reprezentacije mogu se, na primer, dati ceo olimpijski ciklus, tako da stvari sede na svoje mesto. Međutim, i mi smo previše rotirali igrače i otišli u širu, a ja bih više voleo da oni koji nešto naprave imaju „bonus“, a da je teško ući u reprezentaciju i teško otići. Kada govorimo o trenerima, nije sve u njihovim veštinama, ali ima mnogo drugih faktora.
PRATITE NAS:
